Само након неколико месеци Одбор за доделу Нобелових награда за мир ће и ове године уручити награде, али први пут на церемонији биће поменута и Бугарска. Због подвига наше православне цркве и њеног огромног доприноса очувању живота наших Јевреја у Другом светском рату, њу су за ову престижну награду номиновали спасени Јевреји и њихови потомци у Израелу.

Скоро 50 хиљада Јевреја на нашем тлу спасено је логора смрти захваљујући целој бугарској јавности, а посебно непоколебљивости цркве.

Чињеница да се највећа религиозна институција код нас једнодушно изјашњава против депортације Јевреја изванредан је пример грађанског понашања који даје подстицај и друштву – прича новинар Горан Благоев. – Црква такође предлаже Јеврејима да фиктивно приме хришћанску веру јер би то омогућило њихово регистровање као православних хришћана, а тиме и спасавање. Наравно, морамо навести и велики пример пловдивског митрополита Кирила, који је прескочио ограду школе у којој су се налазили Јевреји, без обзира на наређење полиције да не ступа у контакт с њима. Или, пак, гневна писма и говоре софијског митрополита Стефана против цара Бориса и владе. Свети синод је у великој мери био против Немачке, али је ипак на првом месту било хришћанско уверење да по сваку цену треба помоћи човеку у невољи. И добро је да данас, ми – Бугари, следимо тај пример, јер у новом времену нема већег знака о грађанској позицији. Замислите само каква је то храброст била потребна – Бугарска је савезник хитлеровске Немачке која има свемоћни ГЕСТАПО и на чијој су територији дислоциране и стране јединице и у овој ситуацији друштво каже “не” депортовању, а Бугарска православна црква се придружује као један од водећих фактора.

Међутим, само неколико година касније црква не успева да понови свој подвиг, када после преврата почиње прогон противника комунистичког режима. Нажалост, она се брзо нашла под контролом репресивног система и претворила у декоративни додатак атеистичке власти.

У време принудне промене имена етничких Турака у Бугарској, за време режима Тодора Живкова, црква опет није заштитила наше сународнике турског порекла него је подржала власт, што јој не чини част и показује да онај Свети синод чији представници и данас обитавају у Синодалној палати, немају ништа заједничко са свештеницима спасиоцима бугарских Јевреја, казао је још новинар. Он изражава и страховање да евентуална награда велике новчане вредности може нестати негде у касама Синода, коме у најновијем времену најчешће замерамо на пасивности према социјалним проблемима нашег друштва и непријатељском односу према избеглицама.

И није само то што црква не пружа руку избеглицама – ми протерујемо те људе, а то није нити људски, нити хришћански – каже Горан Благоев. – Јеванђеље нас учи да када је човеку потребна помоћ, морамо му пружити руку без обзира да ли он иза својих леђа сакрива нож. Јер пружена рука много више разоружава него рука која протерује. И ако верујемо да је све оно што се дешава у свету Божији промисао, долазак избеглица је такође део тог плана. Зашто не бисмо придобили део њих за Христа, као што то чине мање верске заједнице? Није мало избеглица које имају достојне професије и уопште нису терористи, каквим их представља пропаганда. Уколико им помогнемо, оне могу да постану грађани који граде нашу државу – довољно је да им црква пружи руку. Питање мудрости и далековидости је предвидети ствари годинама, па и деценијама напред. Али, бојим се да Бугарска православна црква односно њени садашњи свештеници не поседују ту мудрост и далековидост.

Према Горану Благоеву, чак и да Бугарској православној цркви не буде додељена Нобелова награда за мир, пример њених некадашњих духовника остаје непролазан и актуелан и у нашим данима. Он нам показује – додаје новинар, да увек када тражимо добро оно ће победити.

Превод: Албена Џерманова