Његова путујућа душа видела је светове које је он дочарао на црном папиру. Свемир и његове безграничне тајне приказао је у време када се апстракција и фантастика суочавају са материјализмом свакодневног живота. Власт је успела да његове слике „баци у тамницу“, али ни најмрачнијем режиму није се дало да зароби и окове у ланце слободни дух.

Године 1963. Васил Иванов је припремао своју прву изложбу са сликама из циклуса „Свемир“, међутим уочи њеног отварања су га позвали у Централни комитет Бугарске комунистичке партије где су тражили да се одрекне својих трагања. Према властима, Васил Иванов не само што је скренуо с линије социјалистичког реализма у уметности него је и постао “застава непристојне групе младих људи” који су се „званично бавили јогом, а незванично – верским активностима“.

Васил Иванов је изванредан сликар – магнетичан и као уметник и као личност, који се, нажалост, нашао у сенци непопуларности – прича Љубен Генов, председник Савеза бугарских сликара. – Рођен је 1909. године у Софији, али је завршио гимназију у Казанлаку где је учио цртање код Чудомира /познатог бугарског писца и сликара/. Године 1939. је дипломирао на Академији ликовне уметности у класи Николе Ганушева, а касније је остварио близак контакт са духовним вођем Петром Дановим и постао близак идејама Белог братства које је он основао. У његовом стваралаштву посебно се истичу две фазе и то: сликарство и специфично за њега сликање белом кредом на црном папиру (то су тзв. „слике свемира“). Циклус „Свемир“ посебно импресионира, јер неке слике стварају утисак као да из њих струји светлост. Али он је направио и дивне минијатуре на тему “шума” рађене традиционалном техником цртања оловком или угљеном на белом папиру. Његова дела налазе се у колекцијама познатих личности као што су Петар Увалијев, који је писао рецензије о њему у Лондону, Јури Буков, који је покушао да га представи у Паризу, Емил Ажар (писац Ромен Гари).

Сликар је у свом свету био слободан. У својим сликама гледао је у звезде, а живео је и радио у бараци у софијском стамбеном насељу “Изгрев” које је било познато као насеље „дановиста“ /следбеника Белог братства/. Васил Иванов је на зидове бараке био окачио портрете Ван Гога и Ајнштајна. Његова лична филозофија, која је имала пуно заједничког са идејама Данова, у последњим стваралачким годинама извела га до лаконизма. Сликар је са мало ликовних средстава сликао светове који су одавно нестали и светове који се сада рађају, сматра његов пријатељ, редитељ Георги Стојанов-Бигор и додаје да у њима види противречност – присуствују не само уништење и смрт него и стварање.

Своју осетљиву уметничку душу Васил Иванов је открио и у писмима својој супрузи – балерини Елисавети Јосифовој. Постоји туга од које нас нико не може излечити – сами се морамо носити са њом до краја. Током кратког овоземаљског живота нико није био поштеђен, нико није остао на врху илузорне земаљске среће. Сваки земаљски облик осуђен је на уништење. Срећа је изван облика о којима сањамо, пише он. И некако у хармонији са овим речима, човек, који је срдачно примљен у галеријама Париза, Њујорка, Токија, Мелбурна, одлучио је да се сам носи са својом тугом … до краја.

Након једног свог боравка у Паризу и покушаја да буде представљен тамо, Васил Иванов се разорачао, а тачније – дубоко у себи осетио је да више не верује у успех – каже још Љубен Генов. – Чак су њему блиски људи тврдили да је по повратку у Бугарску он скоро сам изазвао своју смрт тако што се препустио болести. Нажалост, иако је представљен у многим градовима низа земаља, он није успео да се обрадује свом успеху – у последњим годинама свог живота Васил Иванов као да није налазио оно за чим трага и постепено је изгубио интересовање за живот. Али ма каква била истина, његов мистични лик ће и даље изазивати дивљење.

Превод: Албена Џерманова