Једна космополитска девојка се враћа у село својих дедова у намери да спаси школу у којој су за време османске владавине и у годинама после ослобођења предавала двојица њених прародитеља. Својим ентузијазмом успела је да „пробуди“ мештане.

Кристијана Брнзалова студира архитектонски дизајн на Политехничком универзитету у Милану, а у свом дипломском раду одлучила је да исприча о селу Хвојна, у Родопима. Не само зато што из њега потиче њен род него и зато што жели да помоћу знања која је стекла на универзитету покуша да оживи ово село које већ пропада. У центру њене пажње је стара школа “Св. Ћирило и Методије”. Почела је да сакупља приче људи, архивске фотографије и документе.

Прича почиње манастирском школом која је 1857. године изграђена материјалом који је остао након подизања цркве Св. пророка Илије, а три године касније примила је прве ученике – прича она. – Није прошло много и број деце се повећао, а 1897. подигнута је још једна зграда која је међу мештанима популарна као “жута школа”. Међутим, након избијања Балканског рата школа је морала да се издржава само од општинских средстава и њен развој је престао. Касније, када је село опет порасло, изграђена је трећа школа. Тако су 1945. године деца од 1. до 7. разреда имала три школске зграде.

У нашим данима су учионице пусте, јер се и оно мало деце што је остало у селу не школује тамо. Стара школа која је опстала под туђом влашћу, у годинама глади и ратова, данас све више подсећа на аветињско место – прозори су разбијени, кров цури, а просторије су разорене јер вандалска рука их није поштедела. И каква иронија! На поду, испод разбацаних књига и свезака, праунука је нашла радну књижицу учитеља који је некада у настави користио песме и кога се мештани још сећају.

Село је основано око једне старе клеке и чесме поред ње, која носи име Вардара и која и данас тече (прим. прев.: за клеку у бугарском језику користимо реч „хвойна“ која се изговара као „хвòјна“ одакле је и име села) – каже Кристијана. – Људи из суседних села су долазили да напуне воду и једног дана решили су да се настане ту. Ја сам чак нашла фотографије њихових првих кућа. Што се “жуте школе” тиче, њена изградња је у потпуности зависила од воље људи. Сваки мештанин је морао да помаже – чак су и ученици са својим учитељима доносили песак из реке. На фотографијама се виде босонога деца. Међутим, њихова жеља за школовањем била је толико велика да су их и родитељи сасвим природно подржали.

И ако је тада победила жеља за знањем, у нашим данима држава је зграде велике архитектонске вредности и дугогодишње историје препустила зубу времена. На пример, у Италији се то не може десити, каже студенткиња архитектуре у Милану.

Кад нека зграда наврши сто година она се одмах уписује у регистар споменика културе чак и да нема архитектонску вредност. Нажалост, код нас таква пракса скоро да не постоји. Зграде могу бити уништене и срушене, на њима се могу вршити разноразне промене и то без неких посебних последица – у Италији је то недопустиво.

Откако је стигла у село, Кристијана сваког дана копа по државном архиву у граду Смољану, заједно са мештанима чисти школу, разговара са њима, скупља успомене. Припрема и велики сабор који ће се одржати 18. и 19. августа под пророчанским мотом “Остаће камен на камену”, на којем ће ујединити своје две страсти – архитектуру и фолклор. Вођена идејом да помогне ремонту школе она организује добротворне изложбе архивских материјала, концерте локалног клуба “Жарава” /Жеравица/ и групе народних игара “Нашенци” /Нашинци/ из Милана, кулинарско такмичење за најукусније родопско јело. А све то да би се остварио велики циљ – да школа у селу Хвојна заживи нов живот.

Превод: Албена Џерманова