Свако ко жели да упозна Бугарску, обавезно треба да посети Добарско. Ово место које се налази у Разлошкој котлини, привлачи на хиљаде туриста. Оно се први пут помиње у повељи цара Ивана Шишмана од 1378. г. као насеље које је под патронатом Рилске обитељи.

Пут према селу пролази кроз Доње и Горње Драглиште. Он вијуга кроз шуме и широке  пропланке, на којима пасу стада крава и оваца. На равним теренима виде се засади који изненађују својим зеленилом у најврућим данима августа. Вода овдашњих потока испуњава јаруге и наводњава обрадиве површине. Тако вредни домаћини успевају да гаје неке пољопривредне биљке у овом иначе неплодном и сувом подручју Бугарске, понајвише пасуљ. Мештани се диче високим квалитетом Разлошког пасуља.

Пут се завршава у Добарском. Улице су окомите, куће су начичкане по терасастим јужним обронцима планине Риле. После битке на Беласици 1014. г. између Бугара и Византије у којој је војска бугарског цара Самуила поражена, Василије Други је заробљеним бугарским војницима повадио очи, а сваком стотом између њих извадио по једно око да би могли да воде остале. Када их је Самуил видео, умро је на месту, а Василија су прозвали Бугароубица. Легенда казује да је на хиљаде ослепљених бугарских војника нашло уточиште у подручју данашњег Добарског. После пораза они су се упутили у Рилски манастир, пут према којем је пролазио кроз Недобарско – како се тада звало насељено место. Хладна тешка зима их је спопала на том путу и они су били приморани да остану тамо. Постепено су приметили да овдашња агијазма (вода из светог извора који се данас може видети у дворишту цркве), ублажава бол у очима. Зато су решили да остану и основали чувену Добарску школу музике која је постојала до почетка ХХ столећа. Она је помагала деци са оштећеним видом.

У центру овог малог планинског села налази се камена црква Светих ратника Теодора Тирона и Теодора Стратилата – једина у Бугарској чији су патрон ови светитељи. Изграђена је 1614. г. у складу са османским законима  према којима се хришћански храмови нису могли уздизати изнад околних зграда. Део цркве, изграђене од камена и малтера, укопан је у земљу. Храм нема нити куполу, нити звоник.

У његове дебеле зидове уграђен је сложени систем отвора и пролаза који одржава стабилне температуре, а дејство му је попут природног клима-уређаја. Томе доприносе и прозорчад која личе на мазгале. Температура у тој црквици никад се не спушта испод нуле. Дим од упаљених свећа које су некада прављене од чистог воска, створио је природни заштитни слој фресака. Захваљујући томе у 70-им годинама прошлог века када је храм рестауриран, требало је само уклонити дебели слој чађи. Испод њега појавили су се оригинални мурали у јарким бојама. Ту и тамо су рестауратори, као доказ, оставили танке ивице нетакнутих зидних слика. Данас је црква споменик културе и под заштитом Унеска, а још је и на листи 100 националних туристичких објеката Бугарске.

Из Добарског крећу многе планинарске руте. Једна од њих води у истоимену планинарску кућу, ушушкану у пазуху Риле, на надморској висини од 1.750 м. На истоку су пространи благи брежуљци Родопа, а на југу се јасно виде оштри обриси тешко приступачног Пирина.

Денивелација је 700 м, стаза се пење скоро пуних 10 км. Један од највећих изазова на тој рути је Козја стаза. Овде је планински гребен стрмији, а пењање је знатно теже.

Напори су крунисани успехом, а потом следи планински одсек благог нагиба, па се планинарима враћа снага. На широкој пољани постављене су табле са информацијом о тетребу глувану (Tetrao urogallus) – велике птице са лепим перјем, и о балканској дивокози (Rupikapra rupikapra balkaniсa) – угроженој врсти уврштеној у Црвену књигу Бугарске и света. Дивокозе се могу наћи у планинама Бугарске и земљама региона.