Предисторија овог значајног догађаја почела је 3. марта 1878. г. потписивањем Санстефанског мировног уговора између Русије и Отоманске царевине. Према том уговору, ослобођена након петовековне владавине Османлија Бугарска „постаје аутономна кнежевина са хришћанском владом и народном милицијом“. Њене границе подударају се са онима које оцртавају територију бугарске Егзархије, утемељене ферманом султана Абдула Азиза од 1870. г. и признате као врховна национална организација Бугарске православне цркве. Санстефански уговор је у ствари прелиминарни мировни споразум, а остао је на снази свега 4 месеца – до јула 1878. г., када је потписан Берлински уговор. Међутим, нити у Берлину, нити пре тога у Сан Стефану није било бугарских представника. Бугарска је у потпуности рачунала на добру вољу Великих сила свака од којих је бранила властите интересе.

Берлински конгрес је распарчао Санстефанску Бугарску на четири дела – Кнежевину Бугарску, Источну Румелију, која је постала аутономна покрајина под влашћу султана, Македонију, и Једренску Тракију и Родопе, које су враћене под суверенитет Отоманске царевине. Контакти између раскомаданих бугарских територија међутим нису престали. Нарочито активни били су они између Кнежевине Бугарске и Источне Румелије.

Тако је у Румелији поникао снажан народни покрет у циљу уједињавања свих Бугара. Био је потребан лидер који да поведе народ. И такав се појавио – био је то Захари Стојанов – човек, који је од неписменог чобана израстао у публицисту и писца, једног од вођа Априлског устанка против Османлија. Слично револуционарним комитетима од пре Ослобођења, основан је Бугарски тајни централни револуционарни комитет. Идеја је била да се устанком у Источној Румелији одбаци отоманска власт и да се покрајина припоји Кнежевини Бугарској.

Устанак је избио 2. септембра 1885. г. у Панађуришту пуцњавом и усклицима „Да свргнемо власт у Румелији, живело Уједињење!“ Иницијатори побуне су били ухапшени, али је 2.000 људи опколило среску управу, па су власти биле приморане да ослободе побуњенике. Устанак је захватио и друга подручја покрајине. 5. септембра генерал-гувернер Источне Румелије Гаврил Крстевич је сазвао хитну седницу на којој је одлучено да се било шта се догодило, Цариграду не јавља ништа. Припадници армије су стали на страну усталог народа.

У име револуционарног комитета Захари Стојанов и други један члан комитета – Иван Андонов, саопштили су генерал-гувернеру Гаврилу Крстевичу да је свргнут с власти. Онда је прочитан апел којим је прокламовано Уједињење Јужне и Северне Бугарске под жезлом бугарског кнеза Александра I. Формирана је привремена влада на челу са Георгијем Странским која би управљала све до кнежевог доласка.

Вест о Уједињењу је затекла кнеза Александра Батенберга у његовој црноморској резиденцији код Варне. Он је одмах кренуо у Трново и 8. септембра издао је Манифест којим прихвата и легитимише Уједињење Кнежевине Бугарске и Источне Румелије.

„Данас би се мало политичара осудило на сличан чин против воље Великих сила и без подршке Русије“, причао је у интервјуу БНР који се чува у архиву већ преминули пуковник Петко Јотов, тада директор Националног војно-историјског музеја:

„Припрема Уједињења је била завршена већ 1880. године, али је тада Русији пошло за руком да заустави његове иницијаторе тврдњама о евентуалном неуспеху, о погибији Бугарске. Међутим, 1885. године ни Господ не би могао да их спречи. Бугарски дух је кључао на страшној температури. Русија је била против Уједињења, јер није била у стању да га одбрани пред Великим силама. Али је у ствари управо у односу на њих оно било припремљено. Батенберг је вешто водио преговоре с британским двором, Аустроугарском, донекле са Другим рајхом. Тј. Уједињење није започело тек тако. Ако је неко залагао част и достојанство, Батенберг је овој идеји заложио своју главу. Он је у великој мери припремио Уједињење на међународном плану и прихватио да стане на чело покрета супротно вољи Великих сила.“

Тако су 7 година након Ослобођења Бугари већ били спремни да се супротставе Великим силама и да узму судбину у своје руке. Тај је период био довољан да ударе темеље новој економији, демократским институцијама и снажној војсци. Никад пре Бугарска није била толико јединствена. Уједињење су припремили револуционарни комитети у Источној Румелији, а подржали су га бугарска влада и кнез Александар Батенберг, политичке партије и бугарски народ.

„Уједињење је прва блистава и можда непоновљива по свом значају лекција из родољубља и, нажалост, усамљени чин јединства у мислима, осећањима и деловању који ће касније пући, распашће се, тј. опет ћемо испољити нашу индивидуалност“, казао је некада Петко Јотов у свом интервјуу БНР поводом славног празника Уједињења Бугарске.

Превод: Александра Ливен