Да бисте ушли у тајанствени свет пећине „Венеца“ потребно је да имате добру опрему, да савладате страх од мрачних, клаустрофобичних и скучених простора и пре свега да одврнете машту до краја! Једино тако ћете осетити магију тог фантастичног места скривеног у недрима Старе планине. Добродошли у пећину „Венеца!“

Пећина се налази код села Орешец у северозападном делу Старе планине, недалеко од Белоградчишких стена. Откривена је 1973. године на месту једног каменолома, али је своја врата посетиоцима отворила тек 2015. године након што је била испитана, мапирана и опремљена заштитним гелендерима, степеницама и сл. Помоћу разнобојне светодиодне расвете пећина открива сву своју лепоту. За сада је откривено пет огромних дворана, а укупна дужина ходника достиже око 300 метара. "Корали, кристали, сталактони, сталагмити, сталактити, хелактити. Дакле, у тој пећини од неживог има свега и свачега! А да и не помињемо то да је велики део формација од полудрагог камена оникса. А тек дворане – свака је сама по себи посебна!" – објашњава Борис Борисов који дочекује групе посетилаца на улазу у пећину.

Али да би ушао у подземно царство пећине „Венеца“ радознали посетилац треба да се провуче кроз веома узак отвор, а степенице и гелендери су клизави пошто влажност достиже око 90%. Другим речима, није препоручљиво за људе са физичким тешкоћама. Али то што ћете видети у унутрашњости пећине свакако вреди труда.

Под земљом си, али све време имаш осећај да гледаш неки филм Нешенал џиографика о настанку Свемира или пак неку холивудску продукцију о ванземаљским облицима живота. Зар вам она формација тамо чија се боја прелива из окера у тамнољубичасту не личи на џиновску отровну медузу која лебди у бестежинском стању у позадини будистичког храма?

У близини примећујемо тамноплаве обрисе силуете Божје Мајке која се моли, затим та силуета полако нестаје у мраку како би се поново појавила, али овога пута обасјана златастим сјајем рефлектора.


У позадини се могу видети разнобојне силуете плавих измаглица, чудовишта избезумљеног погледа и уплакане девојке. У ствари, свако види оно што му уобразиља слика у сумраку пећине. А иначе свака од формација има свој назив – „глава пеликана,“ „ноћна светиљка,“ „лала,“ „Божја рука“ и сл.

"Има формација које нећете видети на другом месту. Тако, рецимо, код нас ћете видети сталактите које расту на страну. У осталим пећинама они су махом конусолики. Дакле, ово је природна појава која се ретко виђа!" - хвали се Борис Борисов. И још једна атракција одликује пећину „Венеца“ од осталих. У њој се налази највећа пећинска формација у земљи. Највећи сталактит се налази у пећини „Магурата“ у северозападној Бугарској – у основи широк 6 метара. А у пећини „Венеца“ имамо сталактон висине 25 метара, који је од оникса, рекао је наш водич с поносом.

Испричао нам је како кад су открили пећину 70. година 20. века она је била пуста, али се данас може похвалити својом фауном. Пре тога шишмиша није било пошто је она била капсулирана, али када смо је отворили због изградње стаза у њу се уселило 9 шишмиша чији је број данас достигао 25. У недрима дворана пак живе минијатурни представници троглобионтних инсеката (troglobite Collembola). Несвакидашња расвета у пећини „Венеца,“ чија се вредност процењује на 80 хиљада лева (40 хиљада евра), дело је пројектанта из Израела. "Када је време лоше пећина је затворена за посетиоце", каже наш водич. Иначе обилазак пећине траје око сат времена, радно време је од 9 до 17 часова, понедељком не ради. 

Прилог је припремљен уз подршку пројекта „О Старој планини и људима“ и WWF-Бугарска.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова