У годинама мрачњаштва одбаченост и маргинализација могу бити својеврсно признање уметницима који раде ван културно-политичког миљеа савремене заједнице, а с временом њихово име постаје славно у широкој јавности.

Пре пола века слике Лике Јанко жигосане су као авангардистичке (тада је ова карактеристика имала негативну конотацију), а њена прва самостална изложба превремено је затворена због лоших критика. Данас платна рођена испод њених руку, како она из ранијег периода – раскошно колоритна, тако и каснија – која исијавају огромну количину светлости, „слободно дишу“ у софијској галерији “Колорит”. Експозиција обухвата слике из свих њених стваралачких периода – од најранијих пејзажа и ликова жена из планине Родопа, кроз “Рибарске слике”, инспирисане атмосфером Созопола и толико типичне за њу иконе, до примењених радова у којима се она користила колажном техником. Укључили смо и неизлагана дела, каже куратор изложбе Неда Митковска.

Лика Јанко је рођена 1928. г. у Софији у породици досељеника из Албаније. Од детињства је била опчињена уметношћу француских сликара из друге половине 19. века, али су професори на Ликовној академији касније одредили оцену "задовољава" њеним дипломским радовима. А због три слике које се не уклапају у естетику социјалистичког реализма, њена прва самостална изложба је забрањена бројане дане после отварања. Тако је сликарка радила у току 14 година, а да није ниједном приказала своја дела у јавности, нити на самосталним, нити на колективним изложбама Удружења ликовних уметника Бугарске.

Премда је дете албанских емиграната, Лика Јанко је себе сматрала Бугарком – каже галеристкиња. – Са свега 15 година примљена је на Ликовну академију у класи Дечка Узунова и Илије Петрова и већ тада је демонстрирала одважност да буде различита од осталих студената. У тим годинама када јој је било забрањено да излаже своја дела, њен таленат је открио аташе за штампу у амбасади Француске у Бугарској и захваљујући њему продала је слике скоро свим амбасадама у Софији. Више од 200 платна Лике Јанко налази се у приватним збиркама у иностранству – у Европи, САД, Јужној Америци, Индонезији. У најактивнијем стваралачком периоду сликарке мишљења љубитеља уметности о њеним радовима била су подељена – неки су за њу имали речи похвале, док су је други критиковали, чак и у потпуности негирали.

Лика Јанко је увек волела све што је необично, несвакидашње и што одише храброшћу, а то се огледа у њеним делима.

Њена прва самостална изложба приређена је 1967. г. – тематика и техника радова биле су тада непознате, а стил јој је био самосвојан – она га је касније стално усавршавала – наставља Неда Митковска. – Експозиција је прекинута шестог дана после отварања с образложењем да су слике авангардистичке и формалистичке оријентације, а сликарки је забрањено да излаже радове до 1981. г. када је позив да учествује у једној изложби добила лично од Људмиле Живкове, кћери председника Државног савета Бугарске Тодора Живкова.

Лика Јанко држи за свог јединог духовног учитеља Винсента ван Гога – његова дела је одушевљавају и инспиришу. Француски критичар Пјер Рестани рекао за њу да је “Пикасо у хаљини”, на шта је она скромно узвратила – “Ја сам Лика.”

Лика Јанко ствара под утицајем Сезана, ван Гога, Гогена, а због чувених Дегаових балерина похађала је часове балета да би научила њихове покрете и реалније их приказивала – каже Неда Митковска. - Лику Јанко називају и „господарицом беле боје”. Сликарка тврди да јој бела боја никад није доста када ради као и то да је бело – боја Бога. Она уграђује неконвенционалне предмете у своја дела – користи шкољке, каменчиће, узице и друге предмете од природних матерјала који је приближавају природи. Облик њених дела је понекад настран – неки би можда рекли да нека од њих изгледају незграпно и наказно, али је све у њима савршено укомпоновано. Уосталом, она је уметница широког спектра интересовања и занимања.

Лика Јанко је до последњег даха 2001. г. остала испред штафелаја – са кичицом у једној и палетом у другој руци.