Како би дочарала једну још увек живу прошлост Елизабет Костова истражује сенке које бацају најгори злочини у нашој историји, а за које нико није одговарао. У свом последњем роману списатељица не само што открива димензије зла, већ и како га можемо пребродити кроз снагу духа, племенитости и саосећања. Пре осам година је Елизабет Костова сањала како млада Американка долази у Бугарску и за само сат времена се нашла у ситуацији у којој је старијем брачном пару затребала помоћ. Млада жена је у тако насталом хаосу случајно узела њихову торбу, а урна која је била у њој приморала ју је да крене у потрагу за непознатом особом.

Причу коју је добила „на поклон с неба“ Елизабет Костова је преточила у књигу под насловом „Земља сенки“ – дуго очекивани роман о Бугарској чији је главни јунак један виолиниста. Занимљиво је поменути да његова судбина неодољиво подсећа на судбину музичара Александра Николова, познатог као Сашо Сладура, кога су комунисти погубили у логору код Ловеча. Али за разлику од Александра Николова главни јунак романа је живео дуго. Питање које сам себи постављала док сам градила његов лик било је – ако си све то преживео и ако је то трајало дуго, како си онда успео да то „свариш.“ Питање на које и данас ауторка није добила одговор. Елизабет Костова није знала о трагичној судбини погубљеног музичара, упознала се с њом тек кад је завршила књигу. Али је судбина и овог пута умешала прсте и одвела је списатељицу у Пловдив где је постављена спомен-плоча Александру Николову.

Главни јунак романа умире 2006. године у 91. години живота, прича Елизабет Костова која је недавно бугарским читаоцима представила свој трећи роман. Пуно сам размишљала о његовој генерацији и како је било људима попут њега – посвећеним уметности, интелектуалцима, да се одједном нађу у политичкој машини за уништавање људи без обзира на то што су били аполитични. Док сам писала књигу, имала сам прилику да посетим рушевине једног радног логора. Али кад сам се нашла на том месту, схватила сам да је оно изгубило некадашњи смисао, осетила сам јако узбуђење, али и велику празнину. По мени, такве и сличне приче могу да удахну нови смисао запуштеним просторима. И док сам била тамо, схватила сам да желим да вратим јунака свог романа на то пусто место. Наравно, ово је био веома тежак задатак и сад већ могу рећи да су ми пуно помогле приче из првог лица. Научила сам много о историји, о томе кроз шта су све прошли ти људи на таквим и сличним местима, а покушала сам да све то спојим са љубављу према Бугарској, мојој другој домовини, те да то учиним поштујући и уважавајући животне приче тих људи и генерација.

Док пише свој роман Елизабет Костова чита ужасавајуће, по њеним речима, приче преживелих страхоте концентрационих логора код нас, које је Цветан Тодоров објавио у својој књизи „Гласови из Гулага.“ Костова је намеравала да пошаље рукопис романа истакнутом филозофу, али је он умро 45 дана пре објављивања књиге. Била сам упозната са злочинима комунистичког режима пошто сам разговарала са људима и читала историјске књиге, рекла је тим поводом списатељица. Било ми је веома тешко и болно да пишем о свему томе због тога сам намерно написала роман о светлости и сенкама, јер очигледно живот иде даље. Ово је, у неку руку, књига о памћењу, боли, али и радости преживљавања.

Светски позната ауторка Елизабет Костова чији су романи „Историчар“ и „Крадљивци лабудова“ постали бестселери, а „Земља сенки“ привлачи све више читалаца у свим деловима света, чиме расте и интересовање људи за Бугарску, већ пише свој четврти роман. И у њему ће удата за Американца бугарска списатељица укључити обавезне за сваку њену књигу ствари – бугарска имена своје деце и сиже који је такође везан за Бугарску.