Галерија „Алма Матер“ је домаћин изложби на којој су представљени радови свршених дипломаца индологије Софијског универзитета „Св. Климент Охридски“ који су у протеклих петнаест година усвојили стипендије и боравили су на стручној пракси и усавршавању на Централном институту за хиндски језик у граду Агри. На изложби под насловом „Моја Индија“ приказане су фотографије, колажи, видео монтаже и текстови на хиндском и бугарском језику који откривају скривене и личне приче, неке од којих прерастају у искрене исповести: Индија – краве. Не треба бити индолог да бисте знали зашто прва реч асоцира на другу… Жуте боје и велике врућине. Занимљиво и прашњаво… Никад нисте довољно спремни за ту земљу. Она ће вас збунити, али и очарати, променити. Изложбу бисмо могли посматрати као комаде слагалице код којих објектив није дистанциран посматрач, а текстови су прожети личним емоцијама изазваним филозофијом једне далеке и непознате културе. Фотографије су изузетно атрактивне, не крије своје усхићење један од посетилаца и додаје:

Изложба је организована под мотом „Дијалог између древног и модерног,“ али је толеранција између људи, религија, па чак и између животиња и људи оно што је оставило најјачи утисак на мене. Код њих постоји континуитет који нам, нажалост, недостаје.

2016. године су професори и студенти индологије снимили документарни филм који открива тешкоће на које наилазе студенти током првих година студија.

Снимка

Наслов „Моја Индија“ не треба схватати у смислу поседовања него као дељење и повезаност. Изложба пре би се рекло приказује Индију која је успоставила посебну, дубоку везу са сваким од студената. С друге стране, кад нешто доживљавамо блиским не можемо то тако лако испољити. Текстови не исцрпљују значење које Индија има за учеснике изложбе.

И заиста, они који су се дотакли ове културе тешко би могли да речима представе њено целокупно значење, али путовање између антитеза, које приказује изложба, открива много више од везе између индолога и Индије. Док посматрате фотографије и обрнуту слику Таџ Махала, шетате погледом по плажи на којој су краве и чамци или пак се осмехујете продавцу лубеница, можете да прочитате: По први пут су гласови новог језика попримили облик… Као да су се успомена и садашњост нашле у једном телу… Пожуримо живети! Пожуримо волети! Радујмо се малим стварима! Пријатељ… успомена… фотографија… Заљубљен поглед, осмех и… киша. То је та Индија која вам заувек остаје у срцу!

Радове аутора изложбе можете назвати „емотивним исповестима“ или једноставно „комадићима света,“ али они на неки начин успостављају везу са вашим сопственим погледом на свет. Уз нешто више среће могуће је да осетите да су удахнули живот одавно заборављеним дубоким истинама и жељама, а ви сте отишли са изложбе односећи са собом мали део „Моје Индије:“

Изложбу можете погледати до 15. октобра у галерији „Алма Матер“ Софијског универзитета.

Фотографиje: лична архива