Због невероватних музичких способности, веровало се да је непоновљиви Николо Паганини био у дослуху са самим ђаволом. И без обзира на то што је већина сматрала да је савршен звук његове виолине плод договора са ђаволом, истина је била да је он извирао из дубине њене божанствене душе. Зато није ни мало случајно што су мајстори за виолине елемент који звучно спаја горњу и доњу плочу тог инструмента и тиме доприноси још бољем квалитету звука назвали „душицом.“

Да дотакне душу жичаних инструмената био је дечји сан Влади Тилеву. Пошто је одрастао у музичкој породици као да му је било предодређено да постане музичар који ће концертирати широм света. Али је он стално нешто поправљао, најчешће своје виолончело. Имао је 12 година кад је први пут закорачио у радионицу за изградњу виолина и осталих жичаних инструмената свог суседа и тад је схватио да ће му овај занат, а не жеља родитеља бити животни позив.

Ово је унутрашњи осећај, враћа се у детињство Владо Тилев присећајући се како је користио сваку прилику да сврати до градитеља виолина. Сваком човеку се допада једна или друга ствар, има снове из детињства. Тако сам и ја још од малих ногу био убеђен да ћу се бавити тиме, па макар само као хоби поред професионалног бављења музиком. Али сам временом у потпуности заменио музику израдом виолина.

Више од 20 година Владо Тилев у својој радионици рестаурира и прави виолине. И пошто добар мајстор, према Владиним критеријумима, треба да буде искусан музичар он је дипломирао на Конзерваторијуму у граду Есену, Немачка, смер: виолончело, а паралелно с наставом на Конзерваторијуму похађао је радионице за изградњу виолина. Данас је Владо Тилев светски познат градитељ виолина и каже да је напокон одгонетнуо неке тајне израде непревазиђених у својој лепоти и музичком опсегу инструмената славних породица градитеља виолина из 17. и 18. века као што су Страдивари, Амати, Гварнери.

За разлику од човекове, душа инструмената је смртна – без обзира на то што често говоримо да инструменти имају своју душу, сматра градитељ виолина. Инструменти су, у ствари, материја, а познато је да су материјалне ствари пролазне. Њихова материја трпи промене, деформације, па чак и деградације. Тако, рецимо, после 500 година врхунски примерци који данас коштају милионе неће бити у стању да произведу звук. С друге стране, не знамо колико ће инструмената имати исти прелеп звук за једно 250-300 година – можда ће њихов број бити велики. Дакле, то потврђује да је старење материјала од кључног значаја за звук.

Али је исто толико битно и у чијим рукама ће се наћи инструмент, убеђен је мајстор за виолине.

Кад се један нежан, осетљив инструмент као што је виолина нађе у рукама једног неспретног музичара, после неког времена ће он почети да „се гуши,“ изгубиће онај фин звук, тј. звук таквог инструмента више није слободан, чист и снажан. Стога је од посебне важности да ли је извођач успоставио везу са инструментом, да ли му дозвољава да се развија, да правилно вибрира како би се његов звук побољшао.

Владо Тилев тражи „сигурне руке“ за своје инструменте – прошле године је његова фондација која пружа подршку младим музичарима доделила виолину и виолончело две девојке Музичке школе у Софији.

У новембру ће бити организована нова аудиција на Националној музичкој школи „Љубомир Пипков“ пошто намеравам да доделим још једну виолину, каже Владо Тилев. А ову од прошле године ћу дати Марини Мариновој да би је користила још годину дана, док заврши 4. разред средње школе, а чело ћу дати Науми Најман. Из Фондације планирано да доделимо на неограничено коришћење пет малих виолина музичкој школи коју похађају деца пошто мали музичари често наилазе на препреке кад траже одговарајуће за њих инструменте.

Пре неколико деценија је један дечак с поштовањем посматрао градитеља виолина док је израђивао и поправљао инструменте у својој радионици, али данас, у материјалном и високотехнолошком свету у којем живимо, тешко ће неко дете вођено радозналошћу завирити у радионицу у којој лече болесну душу виолине.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографије: лична архива