26. октобра Бугарска православна црква слави успомену на Светог Димитрија Мироточивог, који је мученичком смрти погинуо за Христову веру. Рођен је крајем 3. века у Солуну и зато га називају још и Димитрије Солунски. Међу Бугарима вековима је то један од најпоштованијих хришћанских празника. Светитељ је толико популаран да је Димитрије, на бугарском Димитър треће најраспрострањеније мушко име у Бугарској (после Ивана и Георгија). 26. октобра имендан славе они који се зову Димитар, Димитрина, Драган, Димо, Димка, Митко, Митра и др. На трпези су по обичају јела од јагњетине, овчетине или пилетине, а такође кувани кукуруз, пестил (осушена каша од шљива) рачел (врста слатког од бундеве), кувана или печена бундева.

Име Светог Димитрија носе многе цркве у земљи. Међу њима најстарија је средњовековна црква у Великом Трнову, у којој су крунисани бугарски владари из династије Асеноваца – Петар, Асен и Калојан. Овде је 26. октобра 1185. г. (на дан Светог Димитрија) проглашен устанак Асеноваца против византијске власти.

У народним представама и фолклору свети Димитрије је јуначина који  поседује натприродну моћ. На Митровдан он стиже на коњу, доносећи зиму и мраз, а од његове браде сипа снег. Везан је и за поштовање према мртвима. Према народном предању он је брат Архангела Михаила, који долази у тренутку смрти и душе покојника носи Богу. Зато се у неким крајевима субота пре Митровдана обележава као Митровске Задушнице. Митровдан се светковао и као бећарски празник, јер су се на овај дан исплаћивали чувари стоке и отпуштале слуге и шегрти којима је истекао уговор. Тада је приређивана заједничка гозба и сви су славили празник.

По једном народном предњу Свети Димитрије и Свети Георгије су близанци који су годину поделили на братски начин. Светом Георгију је припало лето, а Светом Димитрију – зима. Тако је подељена и пољопривредна година – од Ђурђевдана до Митровдана је пролећно-летњи циклус пољопривредних радова, а од Митровдана до Ђурђевдана – јесење-зимски.
Некада је био обичај да се у данима око Митровдана заврше радови на изградњи нових кућа. Био је ред да домаћин куће закоље овна и позове сво село на гозбу ради освећења куће. Зато на Митровдан славе и грађевинци.

Некада се по животињама гледало каква ће бити зима. Тако, рецимо, ако на Митровдан овце леже са скупљеним ногама, биће блага зима, ако леже са опруженим ногама, она ће бити оштра. Ако говеда или овце по повратку са паше, док улазе у тор или шталу, нехотице оборе штап поред врата, зима ће бити веома тешка. Ако на Митровдан пада киша, верује се да ће бити облачно и кишовито и на Ђурђевдан. По месецу се такође могло предвидети да ли ће година бити плодна – уколико је уочи Митровдана месец био пун, веровало се да ће и кошнице бити пуне меда, а пчеле ће се ројати. О томе каква ће бити идућа година гатало се и по томе какав је полажајник, први посетилац који долази једном годишње у току зимских празника – од Митровдана до Богојављења, а најчешће на Игњатијевдан. Ако је имућан и добар домаћин, веровало се да ће таква бити и година – срећна и берићетна..