11. новембра 1952. године су у 22.30 часова у дворишту Централног софијског затвора четворица католичких свештеника убијена стрељањем. Уместо да потпишу записнике на намештеном суђењу, бискуп Евгениј Босилков и свештеници Камен Вичев, Павел  Џиџов и Јосафат Шишков прихватили су мученичку смрт у име вере. И пошто је тадашњем режиму више одговарало да заташка овај случај, њихова смрт је обавијена ћутњом све до 1975. године када је лично Тодор Живков у разговору са папом Павлом VI у Ватикану признао почињени злочин. Али католичка црква није заборавила на своје мученике и папа Јован Павле II их је прогласио блаженима.

Католичка заједница у Белену, на челу са свештеником Паолом Кортезијем, организовала је крајем прошле недеље служење литургије у софијској катедрали Светог Јосифа поводом 65. годишњице стрељања четворице свештеника, положени су венци на Централно Софијско гробље (мада се и дан данас не зна где су тачно сахрањени) и Меморијал жртвама комунизма у бугарској престоници. Ми их поштујемо јер је међу њима био и један син Белена – монсињор Евгениј Бакалов. Али пре него што их прогласимо свецима, морамо нагласити да су ти католички свештеници били добри синови Бугарске, паметни и мудри људи, народни будитељи који су живели поштујући канон и чинећи добра дела, каже свештеник Паоло Кортези.

Евгениј Босилков је рођен 1900. године, крштен је на дан свога рођења. Једног злосрећног дана, док се играо на обали Дунава, пао је у реку. Само се чудом спасао – кажу да се његова мајка почела молити Богородици и пошто се није утопио, у знак захвалности га је мајка послала да служи Богу целим срцем. Тако је 11-годишњи Евгениј почео похађати семинарију пасиониста у селу Ореш, а неколико година касније су га послали у Белгију, а затим и у Холандију и Италију. Након десетогодишње припреме у иностранству Евгениј Босилков се вратио у отаџбину и 1926. године је рукоположен за свештеника.

Овај житељ Белена је стекао европско образовање а говорио је 11 језика, прича свештеник Паоло Кортези. Он нам је дао пример да читамо, да стално трагамо за нечим новим и никад да не престајемо да учимо. Поред тога, Блажени Евгениј и остали мученици су били прави духовници. Они подстичу нашу веру у Бога јер живот нема само материјалну разину постојања. Научио нас је љубави према ближњем – Евгениј Босилков је 13 година служио у селу Бардарски геран где се бринуо о сиромашним особама и младима. Ми такође можемо понудити младима на поклон веру, образовање и добра дела.

Године 1947. је папа Пије XII Евгенија Босилкова рукоположио за бискупа Никопољске епархије, а у међувремену му је досије у Служби државне безбедности постао 8.000 страница. Георги Димитров га је позвао заједно са двојицом високих духовника како би им наредио да прекину сваку везу са црквом у Риму. И пошто су они одбили да то учине, уследила су прогањања, хапшења, тортуре и на крају стрељање.

Ако ко хоће да пође за мном, нека се одрече себе самог и узме крст свој и иде за мном, рекао је Исус Христ и тиме предвидео страдања у име вере. Свештенике и данас прогањају због жеље да помогну онима којима је то потребно. Тако, рецимо, због милосрђа и руке подршке коју је пружио једној сиријској породици коју је примио у Белене, свештеник Паоло Кортези је био приморан да се суочи са агресијом националиста због чега је напустио Бугарску.

Ово добро дело нисам учинио ја него локална католичка заједница, каже духовник који се недавно вратио у Белене. И мени је чудно како једно добро дело изведено при том на сасвим законит начин може да пробуди толику мржњу. Те избеглице су биле скромни људи и све је било усклађено са Државном агенцијом за избеглице и Хуманитарном организацијом „Каритас.“ У животу нисам видео тако нешто и надам се да се не понови. Свима који желе да учине неко добро поручујем да буду неустрашиви и поштују законе, Јеванђеље и људске вредности јер ми смо дужни да волимо и помажемо не само речима него и делима својим. Наша заједница ће и убудуће помагати људима у невољи, не обазирући се на веру и етничку припадност. Помажемо Бугарима, припадницима ромске заједнице и избеглицама. У ствари, готово половина становника Белена је раштркана по белом свету пошто овде нема посла, а надам се да ће мештани прихватити и подржати избеглице, рекао је Паоло Кортези. 

Превод: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографије: лична архива