Једна изложба води у приватна и јавна купатила, у борделе, кафе-шантане и спаваће собе у настојању да открије дубоку интиму градског човека из прве половине минулог века. 150 цртежа изложених у експозицији “Илия Бешков – стид и страственост” у Градској ликовној галерији Пловдива скида вео најскривенијих тајни које друштво суревњиво чува.

После државног пуча у Бугарској 1934. г., када jе парламент распуштен, када су партије забрањене, а у штампи је заведена тотална цензура, Илија Бешков више није могао да објављује своје нестандардне карикатуре. Тада му је пало на памет да прикаже све оно што људи раде у потаји и тада у својим бележницама црта ликове узбуђених мушкараца, похотних удовица – манифестацију тамних и неодољивих страсти. Тако су настали цртежи који се данас могу видети у Пловдиву.

„Изложба има два циља – да публику упозна са неизлаганим цртежима, које је Илија Бешков стварао ради чисте разоноде као и да пропрати његов развој ликовног уметника кроз године – каже куратор изложбе Красимир Илиев. Као карикатуриста он реагује на сваки политички догађај, али га истовремено привлачи човекова најдубља интима. Тим пре што потајни снови утичу на понашање сваког појединца, укључиво и на пољу  политике.“

Када је 1938. г. Илија Бешков приредио своју прву изложбу, критичари су га окаратерисали као „изобличитеља распусништва“. Он је то порекао казавши да није судија и да никоме не приговара.

„То су у ствари најобичније људске потребе – наставља куратор. – У његово доба није се сматрало да одлазак зрелог мушкарца у јавну кућу представља неко велико кршење морала. Да нагрну на лаку забаву у борделима било је честа пракса код ликовних уметника. Фине и пристојне девојке у главном граду пак нису смеле пролазити улицом Марије Лујзе”, зато што је требало зазирати од жена у оскудној одећи. Јавна и приватна купатила била су места која је Илија Бешков уображавао и приказивао. Он каже како не слика људске фигуре из природе него их сам креира. Другим речима он је сликавши неку жену у купатилу, заправо замишљао како она изгледа, јер, наравно, није нити је смео, нити пак могао да завири у тај интимни простор.“

Поред цртежа, посетиоци изложбе имаће прилику да прочитају и нека сликарева размишљања која је он прибележио у свом дневнику. Недавно је његова књига “Црна свеска” објављена – 57 година пошто је написана. Толико година је, међутим, на овоме свету провео и Илија Бешков. И док је на њеним страницама уметник постављао беспоштедну дијагнозу стварности, службеници Државне безбедности су стриктно попуњавали његов досије који обухвата више од 200 страница.

„Неки фрагменти његових размишљања сада су први пут  објављени – додаје Красимир Илиев. – То нису исечци из „Црне свеске”, него из једне друге, црвене боје, али до сада никада нису штампана. У тим својеврсним дневницима уметник је записивао своје мисли које није смео изустити – нити у јавности, па чак ни у ужем друштву. Брату Илије Бешкова смртну пресуду је изрекао такозвани Народни суд после преврата 9. септембра 1944. г. зато што је био министар у једној од влада пре доласка комуниста на власт.“

Илија Бешков један је од најмаркантнијих ликовних уметника Бугарске 20. века. Ништа мање важно је то да је велики стваралац био добар човек. Волим људе, читамо у његовој  црвеној свесци: „Ништа ми не делује толико умиљато, ни пред ким се не гадим више, ни због кога не плачем и никога се не бојим онолико, колико се бојим људи... Сву горчину живота претварам у искрен и чисти осмех, којим даривам првог на кога наиђем“.