Кад је реч о послу Бугари су увек категорични да ће радити једино ако им понуде одговарајућу плату. То су потврдили и подаци новог репрезентативног истраживања расположења трајно незапослених бугарских грађана. Према социолозима, у Бугарској ова циљна група досад није истраживана јер се она не може сврстати ни у једну од важећих категорија. Стога су стручњаци били приморани да потраже посебан приступ особама које је истраживачки центар ТРЕНД сврстао у групу Бугара демотивисаних у тражењу посла. За потребе истраживања коришћена је иновативна метода, а ту иницијативу је покренуо Ивајло Калфин, бивши потпредседник владе и министар рада и социјалне политике, уз финансијску подршку Фондације „Фридрих Еберт.“

Најважнији резултат овог истраживања је да досадашња политика подстицања запошљавања далеко није била усмерена ка овим људима, каже Иван Калфин и додаје:

Већ дуго се у различитим публикацијама спомиње да у Бугарској око 150.000 особа не ради, није пријављено на евиденцију Бироа рада и не тражи посао. Увек сам мислио да је овај проблем преувеличан. Напори су раније били превасходно усмерени на смањење стопе незапослености, али је данас потражња за радном снагом знатно већа тако да је више него логично да се пажња преусмери тамо где има резерви. Представници бизниса инсистирају на либерализацији увоза страних радника, али то неће надокнадити потребе наше привреде. Испоставило се да је група особа које не раде и не траже посао подоста специфична. Њихов број је дупло већи – око 300.000, а и више грађана. Политике на домаћем тржишту рада су засноване на претпостављеној активности незапослених како би они тражили посао и могућности преквалификације. Али ови људи, мислим на демотивисане, нису активни. Већина њих каже да је вероватноћа да нађу посао преко пријатеља и родбине већа него она преко Бироа рада или интернета. Покушали смо да на основу резултата истраживања направимо анализу профила те групе и њене мотивације.

Ово је прво истраживање нијанси расположења људи који су без посла више од годину дана. Подаци су сасвим блиски онима које је објавио Национални статистички завод према коме број демотивисаних у тражењу посла Бугара старости од 16 до 64 године износи 163.000. Истраживање центра ТРЕНД показало је да око 155.000 грађана није активно пошто не може да нађе посао. Социолошки пројекат „Демотивисани Бугари“ дошао је и до других битних закључака које је сумирала Евелина Славкова из центра ТРЕНД: 

Видимо да је удео младих људи између 18-29 година највећи међу демотивисаним грађанима. Један од разлога што ови људи нису на тржишту рада јесте њихова неоријентисаност када је реч о томе где би могли да се укључе и потраже нове могућности. Највећи удео тих особа живи у селима где се теже долази до посла. Стога нас занима питање мобилности или да ли млади људи из мањих насељених места могу због посла да путују у друго место, које је, рецимо, удаљено 50 км од њихових места. Видели смо да је 40% младих спремно да учини такав корак. Нажалост, мотивација за мобилност код старијих особа је веома мала. Или, закључак нам је да су потребне јасне политике које ће бити усмерене на поједине подгрупе у циљној групи. Међу главним узроцима демотивације је чињеница да остали чланови домаћинства добијају лични доходак и помажу незапосленом члану породице. 72% демотивисаних особа издржавају њихове породице, родбина или други чланови домаћинства. Тек 2% обухваћених истраживањем домаћинстава рекло је да живи у крајњем сиромаштву и немају икакав доходак. Кад је реч о томе шта бизнис може да учини, постаје јасно да он треба да има реалистичан поглед на очекивања Бугара када је реч о условима које би биле прихватљиве за њих на тржишту рада. У малим местима људи често раде за мање од 500 лева (250 евра), али изражавају спремност да путују у друга места уколико им буду обезбеђене плате између 500 и 1.000 лева (250-500 евра). Дакле, најобјективнији критеријум за посао код нас је доходак, рекла је гђа Славкова.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова