Пре више деценија је бугарска православна заједница у Истанбулу, Турска, била бројнија него данас – већина припадника бугарске заједнице напустила је ту земљу, неки од њих су се преселили у Бугарску, док су се други определили за живот преко океана – у САД, Канади и Аустралији. Данас православна бугарска заједница у Истанбулу броји тек око 450 људи. Бугарима у граду на Босфору посвећена је монографија „Невидљива заједница: православни Бугари у Истанбулу“ која је недавно изашла из штампе а чији је аутор доц. Магдалена Елчинова, шеф Департмана за антропологију Новог бугарског универзитета у Софији. У књизи су сумирани резултати антрополошког истраживања заједнице, представљени су напори њених припадника за очување националне самосвести и како се они уклапају у живот мегаполиса.
Ради се о људима који су већином друга генерација Бугара рођених у Истанбулу, прича доц. Елчинова. Њихови преци су се у овај град преселили почетком 20. века – као последица догађаја попут Илинданског устанка, Другог балканског рата (1913) и Првог светског рата. Ово су догађаји који су изазвали највећи талас сеоба, укључујући и у Истанбул. Често је полазна тачка тих таласа био регион познат као Егејска или Јужна Македонија, која је на територији данашње Грчке. Скроман проценат тих људи чине потомци исељеника из Источне Тракије где је бар до 20. година 20. века живело компактно бугарско становништво.
На питање како су Бугари православци успели да у туђини очувају свој етнички и верски идентитет доц. Елчинова је одговорила:
Морам признати да ме је то подстакло да сазнам више о њима пошто је та заједница током година одржавала доста слабу везу са матицом – посебно за време комунистичког режима код нас јер су тада Бугарска и Турска биле на супротним странама идеолошке баријере. Али без обзира на слабе контакте са Бугарском они се и даље изјашњавају као Бугари и православни хришћани. По мени, кључну улогу ту има религија, али не само као вера или верски ритуал већ као установа и наслеђе. У складу са турским законодавством су они основали фондацију чији је главни задатак брига о имовини некадашње Бугарске егзархије чије је седиште било у Истанбулу. Реч је о егзархијском дому, цркви Светог Стефана, познатој као Гвозденој цркви, бугарском гробљу и др. Брига о тим објектима и локалитетима чини припаднике те заједнице друштвено активним и препознатљивим пошто се они обраћају локалним властима у Истанбулу како би добили средства потребна за одржавање културно-историјских споменика. Током последњих 20 година Истанбулски Бугари су успоставили контакт и са бугарском државом која им такође пружа помоћ и подршку.
Веза са Бугарском егзархијом постоји генерацијама уназад. Кроз своју припадност цркви они се изјашњавају као етнички Бугари и тако чувају свој идентитет. Друга спајајућа карика је бугарски језик чија функција постепено слаби. Данас само мали део њих говори матерњи језик у породичном окружењу. Битно место у животу Бугара у Истанбулу заузимају и традиције и обичаји везани првенствено за цркву – Ђурђевдан, Ускрс, Божић и прославу других празника:
Такав догађај је, на пример, карневал који се организује пред Беле покладе. Ради се о дугогодишњој традицији с тим што данас некадашњи сеоски карневал више личи на маскараду.
Из неколико разлога је доц. Магдалена Елчинова православне Бугаре у Истанбулу окарактерисала као „невидљиву заједницу“:
Као прво, можда зато што их је врло мало и готово да се не примећују у шареном мозаику вишемилионског града. Као друго, навела бих да су они постали неиздвојив део локалног становништва. Припадају групи светски оријентисаних становника Истанбула из средњег сталежа. Али можда највећи аргумент да својој монографији дам управо то име лежи у чињеници да су они и даље непознати за све нас у Отаџбини. У Бугарској се о њима током последњих година појављују непотпуне информације, пре свега у медијима. Бугарска мањина у Турској није званично призната тако да су они као бугарска заједница познати једино својим суседима у четвртима у којим живе и градским властима са којима сарађују, рекла је доц. Елчинова.
Превела: Ајтјан Делихјусеинова
Бугарска православна црква 26. о ктобра слави успомену на светог великомученика Димитрија Солунског, који се сматра једним од највећих светитеља у Православљу. У нашој традицији, његово име се везује за обнову Другог бугарског царства током XII..
Мало Трново данас обележава 111 година од ослобођења. У овом граду је 25. октобра 1913. године мешовита бугарско-турска комисија потписала документ којим је град са околним насељима припојен Бугарском Царству. Потписници са бугарске стране били су..
Гроб особе која је после смрти била подвргнута ритуалу против вампира откривен је приликом археолошких ископавања на Перперикону, рекао је за БТА руоводилац истраживања проф. Николај Овчаров. Гроб је пронађен међу скоро 250 откопаних гробова и..
У навечерје светлог празника Рођења Христовог, на Бадње вече, Његова светост патријарх бугарски и митрополит софијски Даниил, упутио је своју поруку свим..