У годинама када је реч  “стрип” званично забрањена, само приче у сликама часописа “Дуга” приближавале су се причама у боји чувеног француског часописа “Pif“– јединог дечјег западног издања код нас. А данас, некадашњи сликари, који скоро четвртину века нису сликали, покушавају не само да носталгично поново побуде интересовање према стриповима него и да преко нових јунака и сижеа афирмишу у нашој модерној свакодневици “девету уметност”.

Више од 200 стрипова које је нацртало 80 сликара последњих неколико година тренутно је приказано у софијској галерији Савеза бугарских сликара под насловом “Софија стрип експо 2017.”. Ово је друга национална изложба после оне приређене 2013. године када су сликари из свих генерација приказали различита лица и стилове бугарског стрипа. У основи две изложбе је пројекат “Дуга”, који је заједно са Савезом бугарских сликара окупио уметнике који раде за истоимени часопис.

„Некада је постојао само један стрип-часопис  – француски “Pif” до којег смо тешко долазили – сећа се сликар из легендарног часописа “Дуга” Петар Станимиров. – Када су се 1979. године у часопису “Дуга” појавиле приче у сликама (тада је реч “стрип” била забрањена), деца су се заљубила у њих. Због тога је и наше издање имало један од највећих тиража. Данашња деца  такође показују интересовање за стрип, зато што је он у смислу изражајних средстава универзалан, покрива како књижевност, тако и анимацију, а његови јунаци могу да буду популарна лица из филмова, књига итд.”

И док се у годинама социјализма часопис брзо ослободио патриотске тематике коју му је наметнула тадашња конјунктура и удахнуо живот авантуристичким причама, данас су штампани стрипови рађени по наруџбини фондација које своје националистичке идеје пропагирају преко херојизације прошлости. Једна од њих  - „Уздизање“ /“Въздигане”/ је чак покушала да ученицима 3. разреда поклони укупно 60.000 књижица са стриповима о “кановима”, а такође обећала је да сваком новорођенчету додели износ од 200 лева ако добије име по неком бугарском кану.

„Битно је да постоје историјски стрипови, али од посебног су значаја и следеће ствари: како су они направљени, у ком циљу, да ли опслужују политичке интересе – рекао је с тим у вези сликар. У часопису “Дуга”је такође излазио историјски стрип под насловом“Елемаг – војник кана Тервела”који нас одводи у измишљено време јер ми не познајемо у целини нашу древну историју. Реч је о причи без претензија за историјску веродостојност. А сада излазе издања која носе имена канова, али нико не може да гарантује да су приче о тим  владарима стварне.  По мени, једино је име владара у њима стварно. Очито у овом случају неко пропагира своје идеје на рачун аутора.”

Нажалост, не налазе се тек тако издавачи стрипова који су спонтано настали у машти правих уметника. Због тога су млади сликари приморани да раде за стране сценаристе и издавачке куће, као и за европску и америчку гејминг индустрију, а старији и да раде нешто друго да би зарађивали за живот. Али било чиме се они бавили, окупила их је њихова заједничка страст да удахну нови живот стриповима.

„Све у свему, цртање стрипова  је рекао бих самачки посао – признаје Петар Станимиров. – Боље је да неко унапред напише сценарио, али се често дешава да га сликар сам измисли и тада се он осећа још већим самцем . За цртање стрипа сликар мора да се бар мало разуме у режију, у камермански посао, као и мора да уме да замисли радњу баш као на филмској траци на којој је након сваких 20 кадрова, један исечен. Није довољно само бити добар писац – потребан је поглед редитеља и зато ја мислим да не може свако да пише сценарио за стрипове. Иначе само цртање је лак посао, довољно је само имати искуство.”

Превод: Албена Џерманова

Фотографије: Дијана Цанкова