Премијера новог филма Аделе Пееве одржаће се 24. новембра у оквиру филмског фестивала „Киноманија 2017.“. Наслов му је „Живела Бугарска“ и приказује различите тачке гледишта о озбиљним темама као што су национализам, националисти, препород екстремног национализма, као и о танкој граници између патриотизма и национализма.

Филм је снимљен без ниједне нараторске речи, тј. нема ауторске оцене. И не зато што гђа Пеева нема свој став. Напротив – она има таквог и то се види у интервјуу за Радио Бугарску. Верна себи, позната бугарска документаристкиња се према свим својим јунацима односи с поштовањем, оставља их да изразе своја уверења и ставове. Задатак ми је био да прикажем проблем у његовој дубини – каже она. Ово је први бугарски филм посвећен национализму код нас. Сви знамо о тој појави или смо у најмању руку слушали о њој, али некако не бисмо желели да јој посвећујемо посебну пажњу.

Адела Пеева је сценариста и редитељ филма рад на којем је трајао три године током којих је екипа снимила изјаве и активности јунака у Софији, Старој Загори и Пловдиву.

Људе које сам снимила су доста млади – имају 13-14 година што показује да је старосна граница опала. Они изјављују да су патриоти, али су у ствари склони национализму. Вођени су патриотским осећањем, кажу да је све за бољу Бугарску. Али лако прекорачују границу између патриотизма и национализма. По мени, мешају појмове. Има пуно питања. На пример, шта је то патриотизам, докле он стиже, да ли се овај појам злоупотребљава? Снимала сам у школама у Старој Загори, где је било деце која су учествовала у парадама и шетњама. Чујемо их како узвикују „Живела Бугарска“, а одмах после тога видимо их као учеснике националистичке параде. Како то?

У Пловдиву и Софији смо снимали масовни догађај познат под именом „Луков марш” – параду с бакљама у знак сећања на једног генерала који је подржавао Хитлера и укључивање Бугарске у Други светски рат на страни Немачке. Паради присуствују и странци, представници организација овог типа – националисти из Немачке, Шведске, као и крајњи националисти који држе говоре…

Идеја о филму „Живела Бугарска“ настала је док је Адела Пеева радила на свом претходном филму који је посвећен бугарском пилоту Димитру Списаревском. У Другом светском рату спасио је много недужних људи тако што је својим ловцем забијањем оборио једну од непријатељских летелица, али је он погинуо.

Снимала сам комеморативну шетњу у знак сећања на Списаревског. Баш сам хтела да видим какви су то дечаци, јер међу њима има и доста образованих. И управо ту искрсава питање - ко помаже у схватању тих основних и важних појмова као што су национализам и патриотизам? Имају ли млади људи коректив? По мени, немају. Да ли ми – родитељи, учитељи, културне институције правилно васпитавамо децу Бугарске? Зар их својом прећутном, а понекад и јавном подршком неке за њих ауторитетне личности не наводе на екстремне радње? У филму „Живела Бугарска” има и кадрова снимљених 3. марта – када је Национални празник Бугарске. На питање учитељице шта је то национални празник, један дечак одговара да је то празник Бугара, а не странаца и Цигана. Поред њега седе три девојке из те етничке групе на чијим се лицима видело да осећају велику нелагодност. Децу која тако говоре одмах после тога видимо међу учесницима парада са бакљама. И ту искрсава ново питање – које је то криво схваћено патриотско осећање које их тера да учествују у националистичким манифестацијама?

Можда су пре премијере филма Аделу Пееву најчешће питали да ли се придржавала „политичке коректности“, да ли је било самоцензуре… А она одговара:

Не. Нисам се придржавала. Ако ће се човек придржавати конјунктуре, нема смисла да ишта ради. Проблем забрињава, а филм је снажно импресиван. Завршава фамозним Луковим маршем који се организује сваке године у фебруару. И мада је кобајаги само делимично дозвољен, он се одржава сваке године. 2018. за време бугарског председавања Саветом ЕУ вероватно ће и безбедносне мере бити знатно строже. Међутим, председавање ће проћи а овај проблем код најмлађе генерације ће остати. Ако желимо да наша деца буду екстремни националисти, онда је све у реду. Али ако не желимо – морамо учинити оно што је потребно. А ако не желимо да она буду таква, али „свеједно” нам је, то значи да постоји озбиљан проблем са нама самима.

Музика, као и у претходним филмовима гђе Пееве, је жива – са места сниманог догађаја. Звуче маршеви које певају националисти и патриотске песме које изводе деца у школи. Импресиван контрапункт националистичким маршевима је музика Бетовена – символ уједињене Европе у којој живимо.