Компјутерске игре одавно нису само средство забаве. За човека који се сав посветио гејминг култури, игре су Васиона која се развија, расте и захвата све сфере савременог света. Мартин Кадинов добро познаје суштину компјутерских игара и њихово претварање у спортску дисциплину. Годинама је он  пратио свој дечји сан све до дана када су игре постале сфера његовог успешног професионалног остварења. Мартин Кадинов је регионални менаџер за Југоисточну Европу највеће компаније која организује и спроводи светска такмичења у електронским спортовима. За својих 35 година он већ зна све о играма и познаје све специфичности гејминг индустрије. Мартин верује у велику будућност забавног софтвера јер у сферу игара најбрже улазе последња технолошка открића, тамо се она најбрже се испробавају и најбрже адаптирају. Према Кадинову, игре су нова врста медија који на интерактиван начин пружа много информације човеку који их игра, кроз игре на атрактиван начин он учи и упознаје свет. Временом Мартин Кадинов је схватио да човек треба да показује интересовање, треба да сам тражи разноврсну информацију из различитих извора, а игре помажу и побуђују природну радозналост деце.

„Ево укратко моје приче – још као дете заљубио сам се у видео-игре и стално сам се питао да ли би било могуће да се њиме бавим и убудуће, јер је сигурно да ме страшно привлаче. Оно на шта бих хтео да ставим акценат јесте ствар коју одрасли често некако не примећују, а то је да када човек игра, његова чула се отварају, он се препушта игри и веома је сконцентрисан. То знам и на бази посматрања мог сина који има 11 година. Човек треба да следи своје интересе да би могао да се развија у сфери за коју мисли да му највише одговара. Игре успевају да задрже фокус човека који игра одређену игру. Сви који се баве формалним образовањем су се суочили са изазовом да нађу начин да задрже пажњу деце на дуже време. По мени, постоји нешто што наше друштво не разуме – уврежен је став да је играње компјутерских игара за децу штетно. Постоји статистика да сваког дана у свету изађе више нових игара него филмова. Када сам имао 12 година говорио сам да се бавим компјутерским играма, а људи су ме питали шта ће ми то и зашто се не бавим нечим другим. Овакви разговори су ми досадили. Сада, 20 година касније за велики део позиција у компанији у којој радим претходно искуство са компјутерским играма сматра се за предност при конкурисању и запошљавању, стеченим искуством, вештином координације, комуникације, тимског рада, аналитичког размишљања итд.“

По мишљењу Мартина Кадинова, „темпо којим се тренутно развијају професионални живот и различите индустрије је изузетно висок, а игре могу да помогну нашој перцепцији света и пре свега да буду корисне у систему формалног образовања.“. По његовим речима, највећи изазов са којим се суочава образовање јесте то да још увек покушава да следи трендове уместо да иде испред њих, а то га удаљава од света технологија. Постоје игре које могу да послуже као лекција за децу и за одрасле, каже још Кадинов. Његов пример је књига-игра, која га натерала да размишља о реалним проблемима.

„У питању је књига-игра у којој особа која игра улази у улогу дечака ромског порекла из Софије. Почео сам да је играм са великим самопоуздањем, мислио сам – све могу, све знам. Али ма какав бих избор направио увек се дешавало да он није добар за дечака – мог јунака. Једном ме туку, затим пљачкају, ноћим у полицијској станици, искоришћавају ме… Све ме то много наљутило. На крају крајева, схватио сам да је сва та „књига-игра“ намештена и морао сам да прочитам упутство за играње игре. Тамо је писало да је игру издала једна НВО у циљу подизања свести о реалним изазовима са којима се суочава ромско становништво. Преко ове игре ја сам на веома ефектан начин, сасвим јасно схватио скривену поруку њених аутора.“