30. новембра Бугарска православна црква и верници славе успомену на Светог Апостола Андреја Првозваног. На тај дан се у православним храмовима служи празнична литургија део које је тропар посвећен светом апостолу: Као првозвани Апостол и Петров брат, Владику свих моли, Свети Андреје, да мир Васељени дарује и душама нашим велику милост. Верници у Бугарској изузетно поштују Светог Апостола Андреја због чега су га у прошлости често бирали за заштитника породице. Постоје подаци да је апостол Јеванђеље проповедао и у данашњој Бугарској. Тог светитеља су славили и Бугари који су се 7. века преселили у Италију, забележили су неки историчари. 30. новембра свој имендан слави Андреј, Андреја, Андријан, Андријана, Прван… Андреј је име грчког порекла и значи мужеван, храбар. Стога на тај дан празнују и особе чије је име Храбар, Храбрин, Храбрина. Пошто је овај дан један од празника на граници јесени и зиме, Андријевдан се обично повезује са обичајима за здравље и берићет. 

Према предању, Свети Андреј је био први Христов апостол (првозвани) и старији брат Апостола Петра и ученик Светог Јована Крститеља. Проповедао је у Византији и Тракији, у дунавским земљама, у Русији и око Црног мора, у Епиру, Грчкој и Пелопонезу где је и страдао. Светитељ је био разапет, али се он и с крста обраћао окупљеном народу, проповедао хришћанство и молио се Богу.

Свети Андреј се сматра заштитником великих животиња. Према предању, он је са њима разговарао, а оне су му биле покорне. Веровало се да овај светац кроти медведе као псе и да светом путује јашући на овој звери. У народу се празник назива „Андрејевдан, Андреј, Едреј, Мечкиндан.“ Иако пада на дан хришћанског свеца, за њега су везани бројни пагански обичаји и веровања. Према раширеној народној легенди једног дана свети Андреј запреже у плуг вола и поче да оре своју њиву кад из оближње шуме искочи медвед и поједе вола. Свети Андреј се наљути, ухвати звер и запреже њу уместо вола, па доврши орање. Популарна је и легенда која казује да је свети Андреј био испосник који је живео у шуми. За време испосништва је припитомио мечку. Након дугог поста требало је да оде у манастир да би узео свето причешће. Манастир је био далеко, па је светац узјахао медведа и јашући га стигао у свету обитељ.Неизоставна јела на трпези на Андријевдан су варива. Верује се да од Андријевдана дан је дужи за по једно просено зрно. Легенде казују да тога дана медвед излази из шуме и креће према селима да тражи храну. Уколико не нађе спремљено за њега јело, отима неко дете. Зато се по обичају уочи празника кувају кукуруз, јечам, пшеница, пасуљ за празничну трпезу. На неким местима су у оџак бацали скувана зрна уз речи: „Ево ти медо, кувани кукуруз, немој појести сурови, ни стоку, ни људе!“ Према сујеверју, ове басме чувају људе и летину од опасне звери, а још привлаче и плодност. Вариво се такође дели комшијама и родбини уз жељу: “Као што се зрна наливају, нек се налива све што је засејано на њиви и у башти!“

Истакнути бугарски етнограф Димитар Маринов је прибележио да су у различитим крајевима земље постојали различити обичаји везани за тај дан. Тако, рецимо, у Новој Загори и њеној околини на Андријевдан припремају кокице и кувају пшеницу, такође за медведе, а и за берићет. На другим местима кувају само пшеницу и деле родбини и суседима. У неким насељеним местима у околини Тетевена, поред кукуруза припремају и крушке, шљиве, семенке бундеве. У Панађуришту су, док су бацали скувана зрна у оџак говорили: „Буди нам жива и здрава, Бабо Мецо!“ На неким местима су на тај празник припремали пшеницу за млевење како би нови род био богат и добили више брашна.

Уредила и превела: Ајтјан Делихјусеинова