На обронцима Средње горе откривени су остаци древне паганске културе. Неки од тих објеката су добро проучени, други су још увек слабо истражени, а трећи још крију загонетке из доба Трачана, па и из преисторије. Мартин Константинов, докторант социологије на Бугарској академији наука ради волонтерски да би попунио бела поља у нашој прошлости. Међу објектима које истражује је јединствени мегалит од пре хиљаду година у подручју Старосела, који је у народу познат као „Момини грди“ („Девојачке груди“), као и структура названа „Сунчева капија“. Назив је везан за љубав двоје младих која је наишла на велики отпор њихове родбине. На том месту, верује се, девојку је стигло проклетство и она се укаменила. Према неким истраживачима, у древности Сунчева капија која је имала ритуалне функције, служила је за ступање у контакт са оноземаљским силама и у ствари представља израз представе наших предака о јединству светова. Мартин Константинов сматра да је основна функција мегалита била астрономска:

„С обзиром да је монументална камена грађевина оријентисана према западу, логично је претпоставити да је она коришћена за посматрање залазака Сунца у одређеним периодима године. Уколико ми је познато, још увек нису вршена проучавања у којим данима залазак сунца пада у простор између два камена“, каже Мартин и објашњава:

„Мегалит се састоји од два огромна јајолика комада стене, 10 тоне тежине сваки. Најснажније импресионира њихов баланс. Два дивовска камена јајета стоје на сасвим малој површини стене и додирују се обликујући прозор или врата. Претпостављам да је управо тај прозор коришћен за осматрање заласка сунца у одређеним данима “

Што се порекла мегалита тиче, наиме да ли је творевина природе или људских руку, Мартин каже да је „тешко можемо говорити о антропогенским чиниоцима, јер наука за сада не даје објашњење како су стварани мегалити попут овог. Када је у питању Сунчева капија, поред велике тежине комада стења које би требало подићи на велику висину, додатни проблем ствара и њихово балансирање. Ту видимо баланс који је готово немогуће постићи. Због тога као и због расположивих података о култу наших предака према сунцу и оријентисању мегалита према западу, мислим да је посреди природни феномен, јер би у противном било превише подударности, а и не могу замислити како је могуће да неко на такав начин балансира два велика камена блока“.

Глечерско порекло је искључено, јер је последње ледено доба на територији данашње Бугарске захватило само високе пределе Риле и Пирина, али никако не и Средњу гору. „Како природно, тако и рукотворно порекло објекта изгледају невероватни, па ипак се може допустити да је он творевина човека“, убеђен је Мартин. Он тврди да „Сунчева капија“ има један једини познати аналог – мегалит, познат под именом „Браћа“ или „Усправни каменови“, недалеко од  села Розовец, у општини Брезово, који је он са својим колегама проучио пре две године.

„Мегалит у селу Розовец представља два висока око 5-6 метара усправна камена блока, опет узајамно избалансирана. Први има релативно широку основу,али основа другог је изузетно мала у односу на висину. И код њега је балансирање веома тежак задатак. У научној литератури нисмо нашли описе сличних мегалита. Предложили смо дефиницију таквог типа објеката – то је пар избалансираних монолита од стене, с тим што тај код Розовеца има још једну одлику – тамо су каменови поређани паралелно. Повезали смо се са многим љубитељима мегалитских структура из целог света. Сви су показали велико интересовање за овај објекат, али нико није био у стању да наведе неки аналог.“

У мегалитској структури „Браћа“, у којој се два камена узајмно не додирују, може се прихватити и теза да је у питању ерозија, „потпомогнута“ додатном обрадом. „Између два камена „Браће“ постоји пролаз, то је такозвани прозор или врата. Тај пролаз дуг око 4 метра, без сумње је обрађиван. Видно је да је унутрашња страна каменова поравнана и изглачана“, објашњава Мартин Константинов. Према његовом закључку, монолит је коришћен за посматрање сунчевих залазака у данима око јесење и пролећне равнодневице.

Превод: Ана Андрејева