Границе – било оне територија или оне које постоје у нашој свести, као и изазов да превазиђемо забране, страх и предрасуде, понекад по цену живота, али увек вођени жељом да окусимо слободу, велики су изазов за све нас.

Један роман чији је аутор Бугарка узбуђује читаоце у Шкотској – због Брегзита и опасности од нове поделе, приче „са границе“ Капке Касабове представљају својеврсно упозорење у једном свету у којем се уместо брисања граница подижу нови зидови и граде ограде. Ако је неко некад написао књигу о нашем добу, онда је то роман „Граница“ који залази дубоко у причу о томе како је после Хладног рата поново дошло до јачања контроле на границама, биле су речи којим су образложили одлуку да књигом године прогласе роман Капке Касабове.

Пре неколико година је списатељица одлучила да посети границу Бугарске с Грчком и Турском како би чула неиспричане досад приче мештана. И док је обилазила јужне Родопе и Странџу, Капка је схватила колико приче с обе стране граница личе једне на друге. Мештани се обично присећају успомена на Први и Други балкански рат, Први светски рат, сеобе, укључујући и на масовни егзодус етничких Турака чија су имена била промењена у бугарска, као и на Хладни рат. Али је у њиховим причама присуствовала и једна прећуткивана, заташкивана тема – о избеглицама које су комунисти убијали на границама.

Схватила сам да не само што ови људи и даље чувају живу успомену на те догађаје него као да је и сама природа – ова пустош, ова дивља и нетакнута места, прожета овим трауматичним догађајима везаним за смрт свих оних младића и девојака из читавог Источног блока, које су полицајци упуцали приликом покушаја да илегално пређу границу, каже Капка Касабова. Ово су, у ствари, неиспричане приче које су од кључног значаја уколико настојимо да схватимо прошлост и савремено доба, јер у причама од пре 30 година има много одговора укључујући и оне на питања везана за садашњи, веома тешки историјски тренутак.

Граница је увек била и остала „мека“ за једне и смртоносна за друге, убеђена је списатељица која као пример наводи избеглице за које је прелазак граничне међе тешко савладива препрека. Али оне упркос томе покушавају да иду истим путем којим су пре тога прешли други људи, али у супротном смеру, и то је један од парадокса овог места, додаје ауторка романа.

Нове ограде, укључујући и оне подигнуте између Грчке и Турске, у ствари, представљају авет старих. Нове ограде чија изградња кошта скупо државу, а уз то уништавају шуме непроцењиве вредности, показују да се ми плашимо других. А страх је израз незнања, непознавања других. У том смислу, оне су пре би се рекло симболичне и могу да нам послуже као огледало у којем можемо видети себе и властите мотиве зашто инсистирамо на изградњи нових ограда. Али присетимо се старих ограда и колико страшно и неправедно је изгледало то. Стога мислим да има пуно ироније у подизању свих нових ограда.

Ово је једна тужна прича испричана на три језика, а како се не би поновила, људи треба да причају – о прошлости, садашњости и будућности.

Оно најгоре што можемо себи учинити јесте да прећуткујемо приче појединаца које, у ствари, чине историју, сматра Капка Касабова. Прећуткивање битних ствари је, по мени, нешто као поновно убиство, поновно скрнављење. А кад се о нечему не прича, оно се обично понавља. То је и разлог зашто ми је толико стало до приповедања, слушања прича осталих људи – оних који су као ми, као и оних који су другачији од нас, на пример, прича избеглица којих се толико бојимо. Веома је важно да умемо да слушамо, да чујемо, разумемо, схватимо, у супротном смо осуђени да идемо назад на путу еволуције.

А једини начин да то урадимо је да превазиђемо границе у својој свести – границе страха, предрасуда, незнања и непознавања других. Поготову када се узме у обзир чињеница да су људи свугде на свету исти, што значи да су им и емоције сличне – радости, туге. Али, пре или касније, свака ограда пада и то ми улива наду, рекла је у закључку Капка Касабова.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова