За њега планина је слобода, повратак коренима, ономе што смо изгубили, као и шанса да пронађе мир. Али пре свега планина је откриће, сматра Христо Тодев. По занимању он је економски аналитичар. Пре двадесетак година међутим је открио алпинизам и отада сво слободно време проводи у планини. А лепоту коју открива приликом својих бројних путовања дели са свима.

Објектив његовог фотоапарата хвата час вртоглаве, час романтичне призоре. Он види планинске пределе у леденој одори или у шареном руху, у топлим јесењим бојама или јарком зеленилу природе која се препорађа и као да осећате дивни мирис шуме или комодност планинских сеоцета.

За Христа Тодева најпривлачнији су нетакнути планински кутићи, где ретко крочи људска нога. Каже да их има чак и у популарним местима каква је планина Рила. Али је његова највећа пасија планина Родопи. Управо њој је пре неко време заједно са фотографом-путешествеником Николајем Геновим посветио јединствени албум „Родопи. Света планина“. Христо прича како може данима да обилази неке њене делове и да не нађе живу душу.

„У Источним Родопима постоји једно место где се увек враћам. То је рејон око високе 50 метара стене и пећине Сара каја коју као да је човек ископао. У близини има неколико махала где живе само две особе – чика Шабан из Мумџидама и Гилбијаз из Мурге. Тамо ретко ко свраћа, сем ловаца. Тај се нетакнути цивилизацијом рејон налази између села Безводно и Три могиле и акумулације Боровица. Скоро и да нема стаза, виде се само медвеђи трагови. Права је авантура наћи се у том пределу“, прича Христо и наставља са успоменама: „Једном смо са двојицом другова залутали у јесењој измаглици. На путу ка Шабану смо свратили у Мургу и упознали Гилбијаз. Када смо кренули, она нас је испратила. У магли се назирала само кућа. И одједном је бануло сунце. Гилбијаз је запевала. Орила се родопска песма – са турским речима, али добро позната, па онда је засвирао кавал. Стали смо ко укочени, нисмо могли да наставимо. Био је један од оних тренутака који се за живота никад неће поновити.“

Захваљујући алпинизму и дугим пешачким турама пре 14 година Христо Тодев је почео да мапира и класификује исклесане у стењу нише у облику трапеза у Источним Родопима.

„Било где отишао, увек сликам како бих био у стању да попишем нише, стене, да пронађем неку логику те да покушамо да одгонетнемо тајну тих мистериозних светилишта. Постепено сам схватио да их има превише. Заједно са друговима обрађујемо прикупљене податке. Тренутно имамо више следбеника – много је људи загрејано не само за мистику храмова у стени, него и уопште за светилишта на читавој територији Бугарске. Радимо и са професионалцима, и са људима који нису оптерећени стручним истраживањима. За нас је важно свако мишљење које може да допринесе разоткривању мистерије“, сматра Христо.

Данас више људи слика планинске пејзаже. Али фотографије које раде алпинисти су различитије, експресивније. Према Христу Тодеву тајна је у томе да:

„За поједине слике од којих може да ти се стомак преврне, потребна је велика доза ризика или адреналина да идеш тамо где не би крочио нормалан човек, да изабереш најнеобичнију перспективу.“

Иначе Христо Тодев сања да посети Пакистан, тамошње долине и чувене Транго куле, глечер Балторо. Са пријатељима воли да осваја Доломите у Северној Италији, као и албански део горостасног масива Проклетије.

Превод: Александра Ливен

Фотографиjе: Христо Тодев