Прича Наталије Маеве је узбудљива и надахњујућа због њене храбрости и жеђи за животом. У исто време она поставља бројна питања о стању бугарског здравственог система. Године 2009. Наталији је дијагностицирана плућна хипертензија. „Тада држава није финансирала адекватну терапију. Требало је да све плати моја породица“, каже Наталија. Плућна хипертензија је ретко обољење које се не лечи – постоји само одржавајућа терапија. Међу карактеристичним симптомима су замор, слабост, отежано дисање. У последњем стадијуму болести неопходна је двострана плућна трансплантација. Године 2014. Наталијино стање се погоршало. „У једном тренутку мој живот је био везан за боцу са кисеоником што је резултирало друштвеном изолацијом…“, наводи Наталија. Она активно ради на остварењу циљева удружења „Бугарско друштво пацијената са плућном хипертензијом“ које је основала. Помаже и другим људима који пате од ове болести. Једанаест месеци чекала је на донора. И баш када је већ мислила да се то никад неће десити, стигао је „чаробни“ телефонски позив. Није осећала страх: „Била у ситуацији у којој нисам имала шта да изгубим. Преостајао ми је једини логични корак – да покушам и помоћу пресађивања плућа“. Све се десило на Универзитетској болници у Бечу. Ево како Наталија описује емоцију коју је тада осетила:
„У питању је невероватан доживљај. Осећала сам се као да летим. Али већ сам била заборавила шта је то нормално дисање и морала сам да све почнем испочетка. Учила сам како се дише – удише и издише. Тако је било око три месеца.“.
„Не завршава се све на трансплантацији, јер „треба мислити на тромесечни период опоравка у Аустрији. Бугарска држава сада даје новац за трансплантацију и то је то. Све је остало на терету болесника. Зато се захваљујем свима који су ми помогли и још помажу“, каже Наталија. Да ли је подвиг имати трансплантацију?
„За неке је то заиста подвиг, јер да би се то десило потребно је победити систем. А у Бугарској то уопште није лако. Добити финансирање, испунити све услове Комисије за лечење у иностранству заиста је прави пакао. Када је пацијенту потребна трансплантација, он нема времена за борбу, за достављање епикриза, понуда, додатних писама од пријемне болнице итд. Сваки дан је важан! И испада тако да ако пацијент није борбеног духа, уколико није у стању да физички све уради, он је готов. “.
Трансплантација се изводи у иностранству, јер у Бугарској још не постоје услови за то, наводи Наталија. Ево како је она сумирала приоритете удружења „Бугарско друштво пацијената са плућном хипертензијом“:
„Међу нашим главним задацима је изградња Центра за посттрансплантационо праћење пацијената у Бугарској са трансплантацијом плућа. С ада смо приморани да путујемо у Аустрију и на прегледе. То је везано за велике финансијске ресурсе.“.
Данас, након свих перипетија, Наталија Маева упућује конкретне препоруке људима који болују од плућне хипертензије у нади да ће им оне помоћи:
Треба створити национални програм трансплантације плућа. Људи у малом граду не знају како да се изборе са системом. Потребна су јасна правила. Пацијенти којима је потребна трансплантација морају знати који су даљи кораци. Важно је да постоји и Центар за посттрансплантационо праћење пацијената у Бугарској са трансплантацијом плућа у којем ће радити специјалисти обучени у Европи. Овакав центар би могао да буде користан за цео Балкан.“.
Превод: Албена ЏермановаГрад Елена, Област Велико Трново, дочекаће хиљаде гостију за Празник еленског бута. Мајстори овог деликатеса ће у суботу и недељу, 9. и 10. новембра, демонстрирати своје кулинарско умеће, јавља дописница БНР из Великог Трнова Здравка Масљанкова...
Амбасада Француске и Француски културни центар окупили су врхунске научнике како би поделили своја искуства о научним изазовима на Антарктику и борби против климатских промена. Партнери овог значајног догађаја били су Француски поларни институт..
Уочи председничк их избор а у САД , узбуђење није присутно само међу Американцима. Европљани такође са нестрпљењем чекају резултате – да ли би победа Камале Харис доне ла доследну политику и предвидљивост, или је Европа спремна за..