Ранохришћанска базилика Светог Илије, која је данас позната као Еленска базилика, се налази на удаљености од око 3 км од града Пирдопа, у подножју Старе планине. Црква је изванредни историјски споменик зато што је једини објекат у пределима Бугарске који је остао од Византијског доба и који је изграђен ван насељеног места, али је упркос томе опасан дебелим бедемима. У храму су се одржавале хришћанске службе, изводили су се обреди и ритуали више од 11 векова. Око 1700. године османске војске су га спалиле.

Место Еленско,  у чијем се центру налази храм Св. Илије, је било духовни центар и за локално трачко становништво. Овде се још чува легенда о тзв. јеленовој жртви. „У нашим данима ова територија има важну историјску вредност за Бугарску, јер снагом одлуке Берлинског конгреса од 1878. године, река Еленска, која пролази у непосредној близини базилике, постаје граница између Кнежевине Бугарске и вештачки створене Источне Румелије“ – каже др Иван Иванов, кустос музеја „Луканова кућа“ у граду Пирдопу.

Базилика је јединствена и по томе што је  међу малом броју храмова у Бугарској који су заштићени бедемом који је вероватно грађен у другом грађевинском периоду и опасује невелико двориште.  У средини тог дворишта налази се ова јединствена базилика која је имала три куполе и три апсиде. Пронађена је приликом ископавања под руководством проф. Петра Мутафчијева 1913. године спроведена након илегалних ископавања предузетих од стране локалног становништва 90. година XIX века.“.

Још увек регион Еленске базилике није добро истражен мада су разрађени добри пројекти за то. За сада они остају без финансијске подршке.  „Иначе из научних кругова показују интересовање“– каже др Иван Иванов и додаје да су раније долазили гости из Рима - група 40 научника и археолога. „Овде се чува и занимљива легенда о тзв. „јеленовој жртви“ која је мало позната у другим местима Бугарске“ – каже др Иванов и наставља:

„Легенда казује да је на дан празника храма из шуме долазио јелен који је приношен као жртва. Након тога људи су скупљали његове кости, стављали их у јеленову кожу, и зашивали је. Јелен је увек успевао да оживи и враћао се у шуму да би следеће године на исти дан поново дошао. Међутим, једном је на празник храма јелен закаснио за славље. Када је стигао, био је уморан. Нису га оставили да се одмори од дугачког пута и мада је после задатак испуњен, јелен се вратио у шуму  и никада више није дошао на празник… Занимљиво је што је за време првих истраживања остатака  базилике у насипу око ње пронађено много костију јелена.“

Превод: Албена Џерманова