Живот далеко од градске буке постаје све привлачнији младима у Бугарској. Ужурбана свакодневица и негативна енергија којом зрачи бетонска џунгла исцрпљују их и они иду у потрази за новим домом ближе природи. Фотограф Иво Данчев одвајкада не воли да дуже остане не истом месту и мада је одрастао у главном граду, користио је сваку шансу да оде ван њега. Зато и није много размишљао када му се указала прилика да живи на селу, упркос свим тешкоћама са којима се суочио:

Пре две године решио сам да се преселим ван великог града и био је то прави тренутак за ову промену у мом животу. Село Добростан сам изабрао након подужих обилазака по целој земљи. На почетку сам тражио кућу у околини Софије, али убрзо сам схватио да је имовина у том подручју прескупа за моје могућности. У крајњој линији отишао сам у село Добростан, где сам и раније боравио више пута, јер сам дуге године радио и као планински водич. На интернету сам наишао на оглас о продаји куће у том малом планинском селу и отишао да је видим. Био сам очаран погледом који се отвара на околину, јер је то нешто до чега посебно држим.

Испало је да рекламирана кућа у ствари представља стари плевњак који је фотограф намеравао да претвори у студио у којем би радио. За сада је прибавио само грађевинску дозволу, али је пун ентузијазма јер ствара нешто своје. За особу која никада није живела ван града то је права авантура. Једна мала занимљивост је што се кућа налази у улици Слободе. Иво Данчев каже да се тамо осећа истински слободним зато што је обистинио свој сан. Недавно је сазнао што је његова лоза стара више од 200 година, а корен вуче управо из Добростана. Касније су се његови преци преселили у оближњи Асеновград. Иво је у суседном селу Горнослав срео своју супругу и тамо они сада подижу своју ћерку Марију. Дан им често почиње у свитање зоре. Поред обављања кућних послова они увек налазе времена за шетњу или дужи поход у планини. Највише воле када се навече окупе испред камина, читају књигу, разговарају или гледају филм.

Иво је иначе завршио педагогију на Софијском универзитету "Св. Кл. Охридски", а фотографија је његов хоби. После сваког путовања враћао се са хрпом фотографија са некима од којих је учествовао у различитим конкурсима. После неког времена његов таленат није остао непримећен за тим часописа National Geografic. Предложили су му да ради за његово бугарско издање, а неколико година касније Иво је постао уметнички директор истог издања. И данас шаље своје слике том часопису, али већ ради као слободан уметник. Родбина и пријатељи тешко прихватају његов избор да живи на селу, али га подржавају у том његовом решењу. Недавно су његови родитељи купили стан у Асеновграду како би живели ближе свом сину и помагали у одгоју ћеркице. А пријатељи понекад долазе у госте и можда ће се неко ускоро усудити да уследи његовим примером и такође купи имовину у истом крају. Ако ова миграција из града у село постане тренд, то би умногоме помогло да се смањи депопулација мањих насељених места која је иначе попримила застрашујуће размере у нас.