Галин Стојев, један од афирмисаних у иностранству бугарских редитеља, стао је на чело Националног позоришта у Тулузи. Већ 26 година се Галин бави глумом и позоришном режијом у Бугарској, Великој Британији, Немачкој, Чешкој, Русији, Белгији, Аргентини и Француској. Прва представа којом се Галин Стоев 1999. године представио публици постављена је на сцени Народног позоришта „Иван Вазов“ у Софији. Две године касније, на истој сцени, освојио је престижну награду за позоришну уметност „Аскеер“ која му је додељена за представу „Аркадија“ Тома Стопарда. Глуму и режију учи у класи професора Крикора Азарјана на Националној академији за позоришну и филмску уметност „Крстјо Сарафов“ заједно са познатим бугарској публици Каменом Доневим, Стефаном Влдобревим, Маријусом Куркинским, Којном Русевом и Стефком Јаноровом.
Наћи своје место и афирмисати се као глумац и редитељ у Француској није нимало лак задатак. Али је за Галина Стоева Француска једна од земаља које су га безрезервно примиле, можда зато што никад није тежио томе. Тамо се он суочио с публиком којој је било занимљиво да види како један странац може да интерпретира француску уметност и културу. Француска култура, посебно са стране гледано, изгледа веома затворена и неприступачна, рекао је Галин Стоев. С друге стране, постоји један врло једноставан улаз и када га човек открије, све ће се посложити како треба. Уколико успеш да правилно протумачиш кодове ове културе, лако можеш да нађеш приступ њој. И он је успео, при том не само на сцени Комеди франсеза. Галин стално себи понавља да има велику срећу јер је био у прилици да се упозна и ради са глумцима и у институцијама које су отворене за његова стваралачка трагања:
Прилично узбудљиво и уједно страшно, овим речима је окарактерисао нову дужност коју је заузео 1. јануара 2018. године. Одговорност је велика, ово позориште је одувек било у фокусу јавности. Требало ми је доста времена да то схватим. Одавно сам престао да се идентификујем једино као Бугарин, већ као уметник и особа која ради у сфери која је наднационална. У тренутку у којем сам то схватио за себе, сви проблеми и питања, који те у принципу могу ограничити, нестали су. У тренутку у којем сам за себе рашчистио да сам ја уметник који пролази кроз различите контексте, језике и начине мишљења и прављења позоришта, овај номадски начин рада и постојања претворио се у најтрајнију ствар на мом животном путу. Кроз једно непрекидно премештање с места на место и једну вештачки створену нестабилност успео сам да изградим оно што је можда најстабилније у мени – мој глумачки идентитет. Испоставило се да ми је посао једина ствар у којој се осећам стабилним.
Као својеврсну визит карту је публици у Тулузи бугарски редитељ одлучио да представи „Плес Делхи“ руског аутора Ивана Вирипаева, једног од његових омиљених савремених драматурга чије је комаде већ поставио на позоришне даске код нас. Подоста ризичан подухват с обзиром на то да је реч о Француској, јер би било логичније да постави неко од Молијерових дела, као што ради већина директора. Али је управо због тога Галин Стоев одлучио да уради баш супротно:
Ово је, у ствари, био мој уметнички и идеолошки избор. Након што је постало јасно да сам номинован, требало је да што пре одлучим шта бих могао да представим публици. И пошто нисам имао неку представу коју бих могао да поставим одмах, требало је или да прерадим неку стару представу коју сам поставио у Француској или Белгији, или да припремим нову, што је свакако било ризичније. У то време су у току били преговори с Народним позориштем „Иван Вазов“ да на његову сцену поставим представу. Све се то накупило и тада сам одлучио да урадим можда најкомпликованију ствар – да поставим представу у Бугарској, тамо одакле сам кренуо и где сам се формирао као уметник.
За Галина Стоева је ово била прилика да се врати у Бугарску и ради с глумцима које познаје и воли, као и да се упозна са представницима млађе генерације. С друге стране је тиме публици у Тулузи наговестио да:
Од сада па надаље на овој сцени ће поред француског бити и других језика, имаћемо прилику да гледамо и друге трупе, културе ће се прожимати итд. Ово је део ентузијазма читавог пројекта отварања према осталом свету. „Плес Делхи“ ће бити постављен у Тулузи на бугарском језику уз превод на француски, а у представи ће играти бугарски глумци.
Превод: Ајтјан ДелихјусеиноваМеђународни фестивал етнографског филма „ОКО“ одржаће се у Софији од 8. до 15. новембра. Форум се одржава уз подршку Националног филмског центра, Општине Софија, Амбасаде Украјине у Софији и Держкина Украјине. На овогодишњем издању фестивала биће..
Бугарска продуцентска компанија планира изградњу новог филмског центра вредног 15 милиона евра у индустријској зони Божуриште, надомак Софије, на површини већој од 30.000 квадратних метара. Према подацима Министарства економије и индустрије, уговор о..
Дани хрватске археолошке баштине почињу данас у Националном археолошком институту при БАН у Софији, а трајаће до петка, 8. новембра. Организатори догађаја су Амбасада Хрватске у Бугарској, Археолошки музеј у Загребу и Национални археолошки..
Прича као филмска – често кажемо када чујемо невероватну животну судбину или заплет који би лако могао да буде део филмског сценарија. Ипак, управо филм,..