У недрима Старе планине, на једној од најсликовитијих окука реке Искар, усред шумовитих брда ушушкан је Черепишки манастир „Успење Пресвете Богородице“. Истурене литице чији се чудновати облици беласају изнад реке, придају посебну драж том подручју, обавијеном велом легенди.

Има доста предања о светој обитељи и њеном имену. Већина њих je везанa за последње очајничке борбе цара Ивана Шишмана са османлијским освајачима. Повезаност овог предела са царском династијом Шишмановаца (Шишмановића) нашла је одраза и у локалној топонимији.

Александра Петрова из Регионалног историјског музеја Враце прича о историји тог манастира:

За Черепишки манастир везан је један од старих рукописа – црквени устав писан крајем XIV века када је средњовековна бугарска држава потпала под османлијску власт. У њему  пише да је 1396. г. манастир обновљен после рушења, од чега следи да је основан за време Другог бугарског царства. Спаљиван и пљачкан и у следећим столећима, манастир је у више наврата подизан из пепела. У доба османске владавине Черепишки манастир је био средиште црквене просвете. У XVII веку у њему је отворена манастирска школа која је одиграла значајну улогу у развоју бугарске књижевности. Манастир је имао метох у Тетевену са девојачком школом. У обитељи су радили књижевник Партеније Павлович, Јаков, који је 1630. преписао Апостол. Овде је свештеник Тодор Врачански написао зборник поука и беседа „Маргарит“ (1762). Године 1797. уточиште у манстиру је нашао народни будитељ и епископ Врачански Софроније Врачански, кога је прогањао Осман Пазвантоглу, војни заповедник Видина и старешина одметнутих од централне османске власти видинских јаничара. Овде је радио и Дамаскин Хиландарац. 1925 г. у оквиру манастира је основана Школа за свештенике. У периоду 1950-1990. овде је била смештена Софијска духовна семинарија (богословија) "Свети Јован Рилски". У току Другог светског рата Свети Синод Бугарске православне цркве је био евакуисан у Черепишки манастир.

О споменицима књижевности створених у кругу манастира гђа Петрова каже:

Пре свега треба поменути Черепишко четверојеванђеље, изложено данас у Регионалном музеју у Враци. Прелеп је то узор средњовековне калиграфске и ликовне уметности из XVI в. Године 1612. чувени мајстори-златари Никола и Пала израдили су позлаћени оков од сребра – ремек-дело бугарске примењене уметности из доба националног Препорода. Постоји његов препис из 1616 г., познат као Данаилово јеванђеље – дело јерођакона Данаила. Чува се у Митрополитској цркви Светог Николаја у Враци. У манастиру су откривена нека сочиненија патријарха Јевтимија Трновског из друге половине 14. века и друга драгоцена писана дела.

Вреди разгледати и манастирску цркву коју време такође није поштедело:

Почетком XVII в. цркву је обновио Свети Пимен Зографски – бугарски иконописац и градитељ храмова. По повратку са Атоса он је обновио око 300 цркава и 15 манастира. О тој његовој родољубивој делатности помиње се и у „Историји словенобугарској“ Пајсија Хиландарског. Сматра се да је први слој фресака исликао почетком XVII в. лично Пимен Зографски.

Други слој датира из XIX в. Дело је двојице мајстора – Јонка Попвитанова из Трјавне и Васила Илијева из Добарског. Снажно импресионира плаштаница, извезена 1844. г.

Неке појединости о зградама у кругу манастирске целине, подигнутим у XIX в. даје опет гђа Петрова:

У Владичиној згради је параклис преподобног Пимена Зографског. За Рушидову кућу легенда каже да ју је изградио ајан (првак) Враце Рушид беј, који је имао болесну ћерку. Она је снила како јој Пресвета Богородица каже да потражи спас у Черепишком манастиру. Очајни због неуспелих покушаја лечења, без обзира што су били муслиманске вере, родитељи су је довели у манастир, после чега је оздравила. У знак захвалности Рушид беј је наредио да се на неприступачној стени сагради кућа.

Једна легенда прича да је у њој скривана сабља бугарског револуционара Христе Ботева коју су после смрти војводе устаничке чете у Врачанском делу Старе планине монаси пренели у манастир. Данас је она изложена у Регионалном музеју у Враци. Манастирска костурница је изграђена 1784 г. док је игуман био Епифаније. Претпоставља се да су у њу положене кости 12 устаника Ботевљеве чете.

Кутак посвећен Ивану Вазову сведочи о боравку класика бугарске књижевности овде. Вазов је био одушевљен причама калуђера и мештана, па је написао 48 лирских дела која чине циклус „Песме скиталице“. Овде је поцрпео надахнуће и за популарне приповетке „Деда Јоцо гледа“ и „Једна Бугарка“. Након посете манастиру други један истакнути домаћи писац – Алеко Константинов, написао је путопис „Бугарска Швајцарска“. Лепом природом овог краја био је задивљен и мађарски путешественик Феликс Каниц, који је Черепишки манастир назвао „најлепшим местом света“.

Превод: Ана Андрејева