Да ли можемо мерити живот по килограму? Очигледно да можемо чим одраз у огледалу и бројке на вагама не одговарају сањаном идеалу.

Иза сваког поремећаја у исхрани крије се емотивни проблем, а када се ради о тинејџерима, то је пре свега несигурност и несвиђање. И ако томе додамо проблеме у породици, растанке, неуспехе у процесу адаптације, скоро сигурно је да ће деца тражити спас у храни која је и најприступачније задовољство.

Поремећаји у исхрани међу младима расту из дана у дан, те су због тога 2016. године психотерапеуткиње Милена Ташкова и Софија Фердинандова покренуле пројекат „Живот по килограму“. Како би помогле тинејџерима да се снађу с проблемом, оне обилазе школе широм земље и раде са ђацима од 5. разреда основне школе све до последњег разреда гимназије.

„Постављамо их у различите околности како би они размишљали како да се снађу, дајемо им разноразне улоге – прича др Милена Ташкова. – И пошто су им ти замишљени јунаци блиски, они траже конструктивне стратегије контролисања ситуације и савладавања проблема, свакако без лишавања хране или пак коришћења хране као компензаторни механизам.“

Постоје три основна поремећаја у исхрани код адолесцената.

„Анорексија је поремећај који је везан за ниску разину самопоштовања и погрешну перцепцију тела – објашњава Милена Ташкова. – Лишавајући се хране, млади људи долазе до праве тортуре те осећају кривицу чак и када поједу само једну јабуку дневно. Тако они губе телесну тежину и понекад резултат гладовања је смрт. Код булимије пак посматрамо периоде преједања и „чишћења“ повраћањем, као и периоде драстичног гладовања. Анорексија и булимија често су повезане и особа са поремећајем једноставно прелази из једног стања у друго. А орторексија је модерни облик поремећаја у исхрани који се карактерише опседнутошћу здравом храном. Особе које пате од тог поремећаја стално размишљају чиме да се хране, опсесивно проверавају квалитет намирница до најситнијих детаља и дуго планирају и спремају сваки оброк. Али када је посвећеност здравој храна превелика, то се убрзо претвара у проблем.“

На жалост, поремећаји у исхрани дуго времена остају скривени и стручњаци обично интервенишу када је проблем у поодмаклој фази. Због тога је важно да родитељи пажљиво прате стање своје деце – да ли су несигурна, да ли стално траже комплименте за свој изглед, да ли су претерано критична према себи, да ли избегавају да се хране са породицом. И ако примете да се све то претвара у доминанту, добро је да одмах траже помоћ стручњака.

„Родитељи треба да буду стално поред своје деце, да комуницирају са њом, како би били свесни њихових проблема – саветује др Милена Ташкова. – Треба да подстичу тинејџере да изражавају, да не крију своје емоције. На пример, често пута када су деца тужна она се љуте, те супротно, када су љута – плаче. Тако да је добро да разговарамо са њом и ако запазимо неки проблем, да отворено о томе расправљамо, а не да га кријемо од себе, те одмах да тражимо помоћ. Интервенција психолога је веома важна, а у коначној фази понекад је потребна и консултација са психијатром, мада то није страшно. Страшно је ако не предузмемо било шта.“

Међутим, злоупотреба хране не тиче се само младих људи. Одрасли такође  прибегавају истом „леку“ када им не полази за руком да се снађу са својим емоцијама.

„Свима нама је тешко да се боримо са тугом и незадовољством самим собом – наставља психотерапеуткиња. – Не желимо да се суочимо са собом онаквим какви јесмо, сами себи се не свиђамо, не сматрамо се успешним, нити у довољној мери значајним – управо то је један од великих проблема сваког човека – да настојимо да се учинимо важним за некога. И када се то не дешава, мислимо да нисмо вредни, да нисмо достојни, да нисмо лепи, да нисмо савршени и треба да нешто урадимо како бисмо то променили.“

Али ако пронађемо пријатеље са којима да отворено разговарамо, осетићемо се пуни снаге јер ћемо се наћи у окружењу које нас прихвата и које нам прија. Међутим, најважније је да будемо аутентични, онакви какви јесмо, да се не плашимо да људима показујемо своју суштину и да говоримо оно што мислимо.