3. априла 1879. године Уставотворна скупштина која је заседала у граду Трнову, некадашњој бугарској престоници, прогласила је Софију за главни град слободне Бугарске.

„Било је неколико варијаната што се будуће престонице тиче – Софија, Трново, Пловдив. Идеја да Софија буде престоница припада проф. Марину Дринову. Један од разлога за то је чињеница да се Софија налазила у геометријском центру бугарског атара. Дринов је добро познавао град, јер је био његов вицегувернер за време првог гувернера Софије после ослобођења од османске владавине Пјотра Алабина. Пошто Дринов није био посланик Уставотворне скупштине, предлог је поднео препородитељ Тодор Џаваров“, – прича Здравко Петров.

Здравко, урбаниста по професији, један од младих људи Агенције за историјске руте „Historical Routes Sofia“, који са великим ентузијазмом у присуству становника наше престонице и заједно са њима „саставља слагалицу града“. Он објашњава да је Уставотворна скупштина донела одлуку да Софија буде репрезентативна престоница, а Трново историјска престоница Бугарске. Није случајно што је 1908. године управо у Трнову проглашена бугарска независност. Како је изгледала Софија првих година после Ослобођења од османске владавине ?

„Она је свакако била веома егзотична, привлачна, шарена, јер је до тада представљала само град у пределима Османског царства, са кривим тесним сокацима, без канализације. Мало после ослобођења, због блата које се сливало улицама Константин Иречек је рекао да је Софија „бугарска Венеција“, – подсећа Петров. – У граду је било мноштво минарета, нешто мање цркава, а ту су се налазиле и занимљиве руине римског града Улпија Сердика“.

Међу зградама које су у оно време постојале је базилика „Света Софија“. Пре ослобођења од владавине Османског царства она је на неко време коришћена као џамија. Постојао је минарет који је земљотрес порушио. Тада је џамија напуштена. Одмах после ослобођења зграду је као осматрачницу користила локална ватрогасна служба, прича Здравко Петров.

„Трговачко срце града налазило се отприлике на месту данашњег центра града. У близини џамије Бања Баши од XVI века налазила се тржница жита. После ослобођења овај део града се претвара у главну трговачку улицу Софије под именом „Трговска“.

Године 1881. кнез Александар I је одобрио урбанистички план Софије у којем на место кривих сокака долазе широке, праве и удобне улице. Почиње европски развој града. Прве промене се догодиле на улицама „Московска“, каже Здравко Петров и наставља:

„Пре ослобођења Бугарске од османске владавине ова се улица звала „Орханијска“. Из правца града Орханије (данашњег Ботевграда), где је руска офанзива против османске војске, овом улицом у Софију улазе руске војске. Улица је у њихову част названа „Московска“. Одмах после ослобођења стари турски конак на том месту преуређен је у кнежевску палату према пројекту познатог аустроугарског архитекте Виктора Румпелмајера“, – наводи Здравко Петров и објашњава:

„1883. година је дочекана у балској дворани новог дворца великим свечаним пријемом. Културни шок за присутне је био велик, јер дотада они нису виђали такво обликовање. У неким књигама пише чак да су гости често налетали на кристална огледала у дворцу“.

Прве зграде које се појављују после ослобођења Бугарске од османске владавине су у популарном у оно време широм Европе стилу неокласицизма. После 1890. године развија се сецесија.

Прве архитекте нове бугарске државе су странци, јер како каже Здравко Петров: „Одмах после ослобођења у Бугарској нема Бугара архитеката. Многи странци долазе у Бугарску јер виде велике могућности за предузетништво. Најснажнији је културни утицај Аустроугара. Међу њима се истичу Фридрих Гринангер, који нам је завештао многе лепоте Софије. Његово дело су индикативне зграде у стилу сецесије попут оне бивше кинеске амбасаде (данас прекопута ректората Софијског универзитета „Св. Климент Охридски“)...“.

Превод: Албена Џерманова