У 20. годинама ХХ века више од 10.000 бесарабских Бугара из Румуније преселило се у Бразил. Исељеника је било из свих села Бесарабије. Разлог те сеобе биле су примамљиве понуде и фантастичне приче да „у Бразилу векне расту на дрвећу“. Била је то следећа по реду етапа у реализацији плана насељавања те јужне земље чије су власти желеле да привуку досељенике из Европе. Западноевропске државе нису показале интерес за те понуде, па су се Бразилци повезали са властима у Румунији које су дозволиле да рекламна кампања за привлачење имиграната обухвати искључиво националне мањине. Услов за добијање визе био је да се у Бразил селе комплетне породице. Да би максимално испуниле захтеве државе примаоца многе породице са једним дететом или двоје деце узимале су и децу родбине.

Прве године у Бразилу биле су изузетно тешке. Многи су хтели да се врате, али нису имали новац за то. Постепено су се прилагодили животу у тој далекој земљи. Захваљујући свом трудољубљу заузели су достојно место у друштву и видели перспективу за себе и своју децу. Ове податке је изнео на састанку на Институту за етнологију и фолклористику са Етнографским музејем при Бугарској академији наука (БАН) истраживач бугариста проф. Николај Червенков, који је поделио утиске са свог путовања по Бразилу, чији је циљ био да проучи историју бесарабских Бугара досељеника и њихових потомака:

То је интересантна, али слабо проучена тематика. У 60. годинама прошлог века био сам ђак, када је у Бесарабију стигла група од двадесетак људи из Бразила. Мало су се били преварили. Нису долазили у госте, него су хтели да остану. У оним годинама у Румунији нам је после подужег времена опет било дозвољено дописивати се са родбином из далеких крајева света. Супруга потпредседника нашег колхоза (колективног пољопривредног газдинства) написала је неком свом рођаку у Бразилу следеће: "Већ имам 25 трактора, 30 аутомобила, добру пољопривредну механизацију." Наши сународници у Бразилу нису могли веровати колико су се обогатили људи у Бесарабији, решили да се врате у домовину, те продали имовину у јужноамеричкој земљи. Али када су стигли у домовину својих предака, схватили су да је у питању не приватна, већ колективна имовина. Остали су око месец дана, па су се вратили натраг.

Мало касније дописивање са иностранством је опет било забрањено у Румунији и тако је то остало до политичких промена крајем 80. година. На сусретима проф. Червенкова са бесарабским Бугарима у Бразилу, они су се живо занимали за савремени живот у селима Бесарабије. На жалост међутим млади бесарабски Бугари изгубили су историјско памћење, па је дошло и до неких апсурда:

У последње време млади показују интересовање за своје бугарске корене. Откривају документе својих дедова и чукундедова, али када виде име неког насељеног места, рецимо данашњег молдавског села Голица,пошто не могу направити разлику, одлазе у бугарско село са истим именом. Али тамо нико није чуо за Бугаре који су се одселили у Бразил, каже проф. Червенков.

Он појашњава да су по доласку у Јужну Америку многи бесарабски Бугари држали до тога да им деца говоре искључиво португалски како би се лакше адаптирала у новој земљи. „Понекад мислимо да су власти у некој држави криве што су мањине изгубиле историјско памћење, али су узроци томе различите природе“, каже он:

Наш први сусрет са бесарабским Бугарима био је на 22. традиционалном празнику Сао Паула, где живи велика већина бесарабских Бугара. У Бразилу се посвећује велика пажња историји и култури народа који су постали интегрални део становништва земље. Сваке године се одржава фестивал националних мањина у којем учествују припадници 50 етноса.

По доласку у Бразил бесарабски Бугари су се најпре придружили различитим словенским организацијама и верским удружењима. Тек 1956. г. основано је Бугарско бесарабско културно друштво, које постоји и данас. Многи досељеници су прешли у баптисте, ипак су већина њих остали православни хришћани, али:

За разлику од других народа, Бугари тако и нису подигли своје цркве. Посетили смо руску цркву Свете Тројице, коју су ипак скоро у потпуности изградили Бугари - истиче проф. Червенков. – Она је постепено постала руска, али је ван званично признате руске цркве. Тамо служи свештеник Анатолиј Петренко из Кишињева, Молдавија. У ту цркву иду на литургију и неки Бугари, али их је релативно мало.

Превод: Ана Андрејева

Фотографије: архива и лична архива