Живети у селу које носи име везано за 1. мај – Празник рада и међународне солидарности радништва, велика је одговорност. А бити становник горноорјаховског села Првомајци је заправо привилегија. Овде је земља плодна, а природа благонаклона према мештанима који живе у хармонији са њом и уживају у лепим призорима дуж обале реке Јантра. Село Првомајци је основано 1955. године уједињењем два села  – Темниско и Сергјувец. Историја тих насеља сеже у XII век. Прва писана сведочанстава о њима датирају из 1347. године, када је бугарски цар Иван Александар потписао документ у којем се помиње постојање села на том месту.

Према становницима села Првомајци, период након уједињења два села обележен је економским и социјалним напретком. Подигнуто је неколико јавних зграда, отворена су нова радна места и саграђене нове породичне куће. Данас то је највеће село у Великотрновској области чије становништво броји више од 2.600 људи. Демографска криза овде није проблем – у селу раде дечје обданиште, школа и читалиште, које развија активну делатност. Сеоски сабор на дан Вазнесења Господњег, 40 дана после Ускрса, који је у народу познат као Спасовдан, привлачи много гостију.

„Село Првомајци је веома активно фестивалско средиште. Поред јесењих фестивала посвећених обичајима везаним за плодност и берићет, на Сабору приређујемо и кулинарски фестивал – прича Теодора Миновска, секретар читалишта. Празник је посвећен једном локалном јелу које се зове „расол“ а спрема се увек за Спасовдан од јагњетине са брашном, алевом паприком и зачинима, увија се у фолију те пече у рерни. Врло је укусно и једе се само на празнике. У јесен пак се у читалишту приређује велики фестивал сеоских састава народних игара – „Коло се вије крај Јантре“. Он омогућује малим саставима из земље да изведу пред публиком бар једно коло типично за северну Бугарску. У склопу фестивала се организује и изложба појасева тканих према старој техници. Овдашње ношње су са белим кошуљама без веза. Сукње су такође једнобојне. Тако да је специјално ткани појас једини шарени елеменат ношње. Нажалост данас се нико не сећа како су они рађени тако да смо прошле године специјално позвали везиљу из Софије Маријету Недкову како би нас научила да их израђујемо.“

У селу живи много младих људи, досељавају се нове породице, јер су услови овде добри. Пре свега зато што се Првомајци налази недалеко од великих градова Горње Орјаховице и Великог Трнова.

„Добро је живети овде, јер ту можеш да имаш кућу са двориштем и вртом и да узгајаш воће и поврће“ – каже Теодора Миновска. Повртарство је увек  било важно за мештане. Шта више, повртари из села Првомајци који су пре стотинак година отпутовали у гурбетлук у Аустрију, Мађарску и Чешку, створили су једне од најлепших вртова у Западној Европи.

„Једна од књига у овдашњем читалишту је посвећена повртарству. Њен аутор је Ангел Капински – повртар из нашег села који је почетком прошлог века отпутовао у Беч, где је направио велики врт који и дан данас постоји. Био је из фамилије повртара. Прво је његов деда отпутовао у Румунију, затим су отац и стричеви кренули за Беч, где су га нешто касније позвали да им се придружи. Сви су они стварали и обрађивали вртове у срцу Европе. На почетку су гајили само поврће. Ангел Капински је чак одликован наградом аустријске владе за допринос развоју повртарства, прича Теодора Миновска и наставља: Крајем XIX и почетком XX века Аустријанци нису били вешти у узгајању воћа и поврћа. У својој књизи Ангел Капински детаљно описује да су Бугари били прави иноватори. Иако је завршио само основну школу, он је имао широке интересе и био је слаткоречив. Детаљно је истраживао узгој биљака. Надам се да ће најзад доћи тренутак када ће се пољопривреда вратити и у наш крај, јер мештани заиста имају смисао за њу. Пољопривреда поседује потенцијал да се претвори у основни извор зараде, посебно за младе и вредне људе.“

Превод: Александра Ливен

Фотографије је обезбедила Маријета Неткова​