Пре више од три столећа књижевник Петар Богдан је рекао да је Чипровци „бугарски цвет“ јер магичне боје најнежнијих створења природе „искачу“ из шара тамошњих ћилима. А данас су лепа ремек дела ткаља из тог планинског градића у музејима Европе и кућама колекционара из целог света. Нажалост, међутим, није далеко дан када ће се овај стари занат угасити када „умукне“ разбој последње ћилимарке.

Како се ствара чипровски ћилим – од развлачења и чешљања вуне, кроз предење и намотавање нити, па до ткања ћилима – све ће то видети гости Фестивала чипровског ћилима који се 5. и 6. маја одржава у градићу чије име носи. Конкурс ткања фигуре на простирци и изложба чипровских ћилима под ведрим небом – то су друге занимљиве манифестације на програму.

- Студенти Националне академије ликовних уметности ће приредити модну ревију одеће са мотивима чипровског ћилима – прича Анита Комитска, директор историјског музеја града. – На тргу ће се продавати ћилими, мали сувенири и производи локалних занатлија у којима су присутни елементи ћилима, што показује да он живи на више начина и да га не смемо заборављати. Првог дана фестивала представљамо и један филм о чипровском ћилиму иранског редитеља Џавада Данешвара и оператора Петра Петрова. На тај начин тражимо аналогију са ћилимима Истока, шта има заједничког између њих, тим пре што реч коју користимо за тај производ, персијског је порекла.

Први чипровски ћилими саткани су у 17 веку, а занат бележи прави процват у доба националног препорода у 18 и 19 веку.

- У домаћој етнологији постоје две теорије чији поборници споре о почецима чипровског ћилимарства – објашњава Анита Комитска. – Пре неко време је била распрострањена теза да су се после Чипровског устанка из 1688. г. мештани сакрили од Турака у селима око Пирота где су сазнали и све о ткању ћилима. Данас је међутим истискује теза о источном и западном моделу бугарског ћилимарства. Представник Источног модела је ћилим из Котела, а у Западни се убрајају ћилими рађени на вертикалном разбоју попут оних тканих у градовима Чипровци, Пирот, Прилеп, Охрид, Цариброд, Самоков, са идентичном техником рада, идентичним орнаментима и колоритом. Међутим, не можемо тврдити да је чипровски ћилим позајмљен од пиротског, јер елементи присутни у његовим најстаријим обрасцима попут тзв. „Каракачке“ или „Бакамског ћилима“ нису познати у Пироту. Тако да можда би било боље да говоримо о развоју блиских центара и узајамном утицају модела, основних мотива итд.

И пре, и дан данас, свака жена која уткаје у ћилим душу, срце и мисли, сматра се мајсторицом, прича даље директор музеја, и објашњава како се мењао чипровски ћилим кроз векове.

-У најстаријим периодима коришћене су штедливије, бледе боје. На пример, земљани окер и плаво су добијане од биљака и дају пређи истрајне али веома баршунасте нијансе.

За те су ћилиме карактеристични једно основно поље и један или неколико бордура од геометријских фигура. Друга развојна етапа зове се „декоративна“ јер је тада дошло до обогаћивања колорита чипровског ћилима, а појавили су се и нови елементи – дрво живота, пролећна и јесења винова лоза, гране са птицама итд.

На почетку 20 века пак до изражаја је дошао орнаментални период са ситним и ритмички понављаним јарким, шареним мотивима. Тај се ћилим ради у граду и дан данас.

Нажалост, имамо све мање мајсторица те се традиција полако гаси, признаје Анита Комитска. Али се она нада да ће пре или касније Бугари оценити какво богатство је чипровски ћилим – не само због његове лепоте, већ пошто су у њему присутни бројни симболи доброте, берићета и благостања.

Превод: Александра Ливен

Фотографије: ich.unesco.org и chiprovtsi.bg