„Хало, хало! Радио Софија!“ То су прве речи које су се чуле у бугарском етру крајем 1929. г. Изрекао их је у дворишту Војно-инжењерске радионице у Софији Георги Влков испред једноставног угљеног микрофона. Влков је био техничар високе квалификације који је стекао образовање у Немачкој. Од половних војних делова сам је направио предајник.
Данас се фотографија на којој Георги Влков стоји испред таквог микрофона и реални узорак микрофона могу се видети у Музеју историје радија на Факултету новинарства Софијског универзитета "Св. Кл. Охридски". Занимљива експозиција музеја створена је пре две деценије, а током година се обогаћује захваљујући љубави дугогодишњег директора Тонског архива БНР Захарија Миленкова и донацијама грађана и институција. Испод једног крова нашли су место радио пријемници из различитих година, антене, магнетофонске траке, микс пултови, магнетофони, микрофони, укључујући и први мермерни микрофон јавног „Родног радија“ из 1930. г., драгоцени писани и звучни документи, фотографије које нас преносе кроз различите етапе развоја радија. Сваки експонат има историју коју занимљиво причају кустоси музеја Захари Миленков и Антоанета Радославова, дугогодишњи музички уредник Радио Бугарске и аутор књиге „Из историје Радио Софије“. О првим корацима бугарског радија Захари Миленков прича:
Интелигенција и посебно она која је волела иновације, желела је да се утемељи бугарски радио. Међу представницима интелигенције посебно се истицао проф. Асен Златаров, који је ту жељу формулисао овако: „Прече нам је потребан „Родни радио“, како не бисмо слушали само туђе програме“. Већ у првом у бугарској историји Законуо радију из 1927. г. стоји да је радио државни монопол. Али ако држава нема могућност да га сама успостави, може га дати у концесију бугарским грађанима. Група интелектуалаца начелу са Асеном Златаровим искористила је ту могућност.
Ентузијасти су прве пробе начинили у поменутом дворишту Инжењерске радионице по завршетку радног времена. Пошто су постепено бележили све већи успех у свом раду, државаје решила да им помогне, па им је уступила помоћну зграду са неколико просторија у улици Бенковског бр. 3. Тамо помоћу предајника који је имао снагу од 50 вата радио аматери удружени у савезу „Родни радио“ почели су да сваки други дан емитују двочасовни програм. Он се могао пратити у Софији и неколико оближњих села. Георги Влков је интензивно радио на стварању моћнијег предајника чији би сигнал достигао до много већег броја житеља Бугарске, што му, међутим, није пошло за руком.
Георги Влков је најзад удаљен, а израда јачег предајника поверена је Георгију М. Георгијеву и још неколицини инжењера међу којима је био и један турски принц – Мехмед Рефик, прича Миленков.
Рефик је био сестрић султана. 1908 г. после Младотурске револуције монархистичке институције у Османском царству су замењене уставним институцијама и тада је Рефик отпутовао у Беч где је завршио образовање и запослио се као електроинжењер слабе струје и сниматељ звука. Као такав позван је да ради у Бугарској у области тонског снимања. Одушевљен активностима радио аматера, укључио се у стварање другог моћнијег радио предајника. Након двонедељног рада одашиљач је био готов.
Карактеристична одлика бугарског радија је што он није кренуо као државни, већ као јавни медиј. У писму упућеном свом другу Асен Златаров каже да је део своје имовине дао у залог како би набавио лампе за радио. Радио аматери су успели да направе предајник чија је снага већ била 250-300 вата. Они су међутим решили да га користе са максималном снагом од 120-150 вата, како би се лампе спорије истрошиле, наставља Миленков.
У току уследиле 4 године активност савеза „Родно радио“ проширена је до те мере да му је допуштено да се пресели на други спрат велике зграде у улици Московској бр. 19, где је данас постављена спомен-плоча. Догодило се то неколико месеци пре национализације радија:
19. маја 1934. г. у Бугарској је изведен пуч који је у развоју бугарског радија одиграо позитивну улогу. Парламент је распуштен, политичке странке и њихова штампана издања су забрањени. Једини орган који је нова власт могла користити, био је радио. Управљачи су били свесни да радио мора постати државна институција. Јануара 1935. г. у Службеном листу је објављен указ који је потписао цар Борис ІІІ, којим је национализована материјална актива јавног радија и створенРадио Софија.
За шефа нове државне радио куће постављен је угледни интелектуалац, ликовни уметник Панајот Тодоров Христов, познат са надимком Сирак Скитник. „Он није знао шта је то радио, али је знао какав хоће да буде тај радио и успео је да га таквим и учини“, каже о њему Петар Увалијев – други један интелектуалац који је пуно тога урадио за развој бугарског радија и светске културе у целини, наглашава Захари Миленков. 1936. г. Сирак Скитник је иницирао покретање емисија на страним језицима. Тако су вести из Бугарске почеле стизати у различите државе на њиховом родном језику.
Превод: Ана Андрејева
Фотографије: архив и лични архив
Дани хрватске археолошке баштине почињу данас у Националном археолошком институту при БАН у Софији, а трајаће до петка, 8. новембра. Организатори догађаја су Амбасада Хрватске у Бугарској, Археолошки музеј у Загребу и Национални археолошки..
„Бог је обдарио човека способношћу да сања и ми смо сањали да се управо овде, у музеју „Гети”, на бугарском језику чује о отварању изванредне изложбе посвећене једном древном народу, изложбе, која пуно говори“. Ово је изјавила потпредседница..
На специјалној церемонији данас нашим виртуозним виолинистима Светлину Русеву и Лији Петровој биће уручене виолине "Страдиваријус" из 1716. године и "Гварнери дел Ђезу" из 1733. године, које су у власништву бугарске државе. Истакнути виолинисти ће..
Након успеха фестивала „Ми смо деца реке“ одржаном у септембру, Фондација грађана поново улази у партнерство са пловдивским рејоном „Централни“. Овога..