Бити учитељ је позив, посвећеност, љубав према деци. Бити учитељ или лекар је можда најсветија ствар на овом свету. Прво је брига о духу, а друго – о здрављу и животу, рекла је Милка Митева, дугогодишњи клавирски педагог. Недавно су њени ученици поводом прославе 65. рођендана своје учитељице организовали концерт у сали Националне музичке школе „Љубомир Пипков.“ Као што је случај с већином Бугара, и за гђу Митеву је 24. мај веома посебан датум:

Овај празник више повезујем са захвалношћу према својим учитељима, свим достигнућима ученика наше школе и конкретно мојих ученика. И с још нечим – божурима које добијам и које много волим. Свим колегама желим да су пре свега здрави како би са љубављу и посвећеношћу радили то што знају и воле јер деца не верују очима које их варају.

У основи наше професије је да једном малом човеку пренесемо своје знање и вештине. Али поред слова, бројева и нота, морамо открити и тајне музичке уметности, тек тада ствари попримају чаробан смисао. Ако затреба, детету ћеш испричати бајку или неку причу како би осетило дух епохе у којој је одређени аутор стварао. Однос учитеља и ученика и веза која се ствара веома су посебни а обично трају цео живот. Ја се, рецимо, и дан данас сећам са невероватним поштовањем и великом љубављу својих професора – проф. Панке Пелишек, проф. Милене Молове, проф. Михаила Воскресенског (у Москви). Можда ми је Мила Михајлова, моја учитељица у Музичкој школи, пренела ову љубав према професији… Ја сам још као мала мислила да ћу постати учитељ.

Милка Митева више од четири деценије ради као учитељ, а 25 година је била на челу Националне музичке школе „Љубомир Пипков.“ Ову дужност је примила у тешком тренутку – земља нам је била изложена економским и политичким кризама. Зграда у којој је била смештена Национална музичка школа враћена је њиховим претходним власницима и гђа Митева је требало да нађе нову зграду. Касније је требало да обезбеди средства како би се стамбена зграда у улици „Обориште“ бр. 17 проширила и обновила. Изграђени су дом ученика и велика концертна дворана.

Јесте да сам неко време испуњавала и административне обавезе. Драго ми је што људи оцењују то што сам урадила током свих ових година. Али ћу још једном подвући да су ми на првом месту били и остали ученици. Кад год почнем да причам о њима, увек бринем да не пропустим нечије име. Тања Симеонова је била моја прва ученица клавира. Она, исто као и Вени Николова, Никола Ковачев, Најо Тицин, Паулина Добринова, Марија Стоева, Роси Милевска, Иван Кјуркчијев су постигли много тога… Међу њима је и диригент Росен Гергов, један млади човек чијем се раду увек дивим. Тренутни ученици су ми такође врло талентовани – Марио Бобоцов, Ивана Зафираки, Христо Чучков, Клавдија Заимова и др. То ми даје снагу да наставим даље, да откривам „бубице,“ како зовем најмлађе који имају 5-6 година и којима тек предстоји да се развијају.

Пре више година је по идеји Милке Митеве основано међународно такмичење „Млади виртуози“ чији је уметнички директор и данас.

Ове године се одржава 14. издање такмичења које смо посветили обележавању 110. годишњице од рођења Марина Големинова, једне особе која је одиграла битну улогу у мом животу. Кад сам именована за директора, он ми је рекао: „Немој заборавити да нико не баца камење на тополе, већ једино на дрвеће које рађа плодове. Буди спремна, биће тешких момената.“И тако је то и било. С поносом могу рећи да сам у најтежим годинама транзиције учинила и оно немогуће како би ова школа остала као једно острво наде за младе музичаре, рекла је Милка Митева.