Лили Владимирова показује животне приче светитеља – још из доба када се још нису били претворили у озарене ликове бесмртних праведника. Зато њене иконе одишу емоцијом какву може да осети само људска душа.

Двадесет и пет икона, насликаних у строго традиционалном стилу старих православних мајстора већ месец дана одушевљава венецијанску публику у ренесансној палати Scuola Grande della Misericordia.

На тој несвакидашњој изложби која усклађује узвишено и земаљско, Бугарска је представљена делима религиозног сликарства Лили Владимирове и савременим скулптурама Крума Дамјанова.

Веома импресивно делују експонати у тој палати из 15. столећа – каже Лили Владимирова. – Начин на који су аранжирани и расветљени очарава хиљаде посетилаца. Они остају опчињени не само чисто ортодоксном уметношћу иконе него и начином на који настојимо да очувамо наше традиције. Није случајно што је изложба насловљена “Чувари”.

То су чувари традиције, вере, љубави које кроз уметност превазилазе границе. Укључиво и невидљиве границе, изван којих те небеске силе преузимају, испуњавају душу безмерном радошћу и светлошћу и припремају те да се дотакнеш светог лика. Икона са таквим једним ликом – Пресвете Богородице, окружене свецима, призор који као да је надахнут божанском промисли – обрела се у Италији. Ускоро после тога у атеље бугарске сликарке дошле су две угледне личности - Пино Бизаца, произвођач чувених мозаика Орсони и члан фондације Гугенхајм, проф. Џулијано Пизани, светски познати критичар уметности и истраживач Ђота. „Италија треба да Вас види!” – ускликнули су они.

Лили Владимирова је почела да слика свеце пошто су јој на Ликовној академији поверили да направи иконе у цркви Светог Георгија Победоносца у Софији. И отада до сада у току 20 година она се посветила иконописању које је испуњава срећом и радошћу. Али највише је одушевљава тренутак када светитељ "прогледа" – сликарка се дуго припрема док ислика његове очи.

Можда ми та осећања навиру због дотицања светлих ликова које сликам као и због тога што понирем у атмосферу њиховог животног пута – каже сликарка. – Волим да читам житија светаца и јако сам импресионирана њиховим подвизавањем. Не следим нека конкретна правила приликом избора следећег лика – у мени се некако дубоко унутра појављује жеља да насликам конкретног светитеља.

Лили Владимирова каже да је строги канон иконографије не ограничава и зато јој полази за руком да изрази оно што осећа. Али не може да схвати како је могуће да се људи који не верују у Бога усуђују да креирају ликове светитеља.

Радим према старој технологији наших мајстора – користим 24-каратно злато које се поставља на специјалан начин – објашњава она. – Мислим да Божански лик завређује оно најбоље и најчистије. Поред тога употреба злата није случајна – оно се одвајкада употребљава као симбол Божанске светлости. Злато служи превасходно за сликање ореола светаца или за позадину која чини да лик светли.

Осим што слика иконе Лили Владимирова је и власница галерије “Нюанс” (“Нијанса”), у којој су изложена дела истакнутих домаћих класика ликовне уметности - Јарослава Вешина и Николаја Рајнова, савременијих мајстора кичице - Емила Стојчева и Љубена Зидарова, а такође и сасвим младих аутора. Сада међутим Лили Владимирова посвећује време новој икони коју је почела да слика и припрема се за онај врхунски тренутак када ће јој рука, усмеравана свише, отворити очи Светом Димитрију.

Превод: Ана Андрејева