Жабљански манастир Светог Јована Крститеља ушушкан је у Коњавској планини, недалеко од села Жабљано. Монаси се издржавају сами, онако као што поручује Свето писмо „да човек живи од властитог  рада и труда“. Не може се навести када је настала света обитељ. Претпоставља се да је подигнута на месту древног светилишта. О подацима којима располажемо данас, благочини отац Климент каже:

На жалост манастир је горео у два наврата и све је уништено. Оно што знамо, чули смо од мештана. У дворишту манастира су две округле колоне од гранита, типичне за рано хришћанство. Претпоставља се да је на овом месту још у римско доба постојао хришћански храм. Свети извор (ајазмо) које се данас налази у манастирској порти, некада је био део олтара. Зна се такође да је Свети Јован Рилски када је кренуо из свог села Скрино у сливум реке Струме, свратио и у Жабљански манастир. Нема писаних докумената о овдашњем духовном животу. У новије време, после 1944. г. у манастиру је остао само један јеромонах. Када су комунисти хтели да започну сечу у манастирску шуму на површини од око 80 хектара, он се успротивио због чега је убијен. Мештани су овамо водили стоку на испашу и водопој. Недавно смо обновили старе помоћне зграде. У 60. годинама Свети Синод Бугарске православне цркве је послао три монахиње које су прецизно бележиле богослужбена правила која су читана сваког дана. 1979. г. ту је дошао и садашњи игуман архимандрит Касијан. У току 12 година он је живео са једним искушеником и једним старијим мушкарцем. Било им је тешко, живели су у беди због дуга који су морали вратити.Касијан је ручно косио сено и продавао га сточарима. Једне године је успео да прода 4 камиона сена, вратио дуг, купио стоку и тако се манастир постепено почео дизати на ноге. У 90. годинамау свету обитељ смо почели стизати ми, младићи новије генерације, који су завршили Богословију. Наша жеља је била да живимо духовним животом. Било је веома тешко, манастир је оскудевао у свему, није било чиме се бавити ради остварења прихода. Са пуно жара и ентузијазма смо одолевали тешкоћама.У свом садашњем облику света обитељ постоји од 90. година прошлог века.

Историја овог средишта и огњишта православља везана је за Аверкија Попстојанова, монаха из Рилске обитељи који се о трошку манастира школовао у Букурешту. По повратку у Бугарску постао је учитељ и увео методе обуке дотле непознате у нашој земљи. Учитељевао је у више градова, укључиво и у Ћустендилу где је био главни учитељ. Био је толико образован и начитан да су тамошњи учитељи упутили писмо игуману Рилског манастира са молбом да позове монаха назад у манастир, јер су због њега остали без ђака. 1879.постао је игуман Жабљанске свете обитељи, где је отворио манастирску школу.Поред тога је подигао и нов храм на месту старе оронуле црквице. Од ње је преостао једино иконостас, који су исликали мајстори из школе Станислава Доспевског. Он је касније развијен увис – у новом реду су почетком XX в. зографисане мање иконе, прича отац Климент и наводи шта привлачи мирјане у свету обитељ:

Ми не служимо према т.зв. новом календару 1968. г., јер он није канонски.Уведен је „по наређењу одозго“. У годинама комунизма ствари су се одвијале на такав начин. Некада смо празнике славили једног датума, а сада су датуми промењени. Ми се држимо канона и старог календара, онаквог какав је уведен у древности, у првим вековима хришћанства. Тајанства цркве такође настојимо да изводимо на начин одређен у канону. Када се у цркви не поштују канон и правила у облику у којем су успостављени у стара времена, то је преступ према Богу. У задње време појављује се слободоумност код неких верника који мисле да се ритуали не морају изводити у складу са важећим црквеним прописима. Тајанство крштења рецимо подразумева погружавање у воду и сведочанстава о томе има из дубоке древности. У „Делањима апостолским“, у „Житијима светитеља“ пише како се обавља крштење сваког апостола. Чак и Свети Јован Претеча је крстио Исуса Христа потапајући га у воду реке Јордан. То су ствари, које ми, људи не смемо да мењамо, је су их  установили Бог, Свети Апостоли, Свети Оци и цела Црква Христова. Није ред да их ми, грешни људи, мењамо. На жалост враћање исконској традицији није лако, мора се кренути од врха Цркве, тамо најпре треба да се одустане од тих неправилности.

Превод: Ана Андрејева