11. јуна, крајем радног дана, саопштено је да је премијер Борисов прихватио оставку министра рада и социјалне политике Бисера Петкова. Као разлог за оставку је Петков навео немогућност да се избори са тензијама изазваним протестима родитеља деце са инвалидитетом.

Из импровизованог кампа са шаторима раширеним испред зграде парламента су изразили изненађење овом одлуком, јер они нису тражили оставку министра него усвајање већ израђеног Нацрта Закона о персоналној асистенцији. На друштвеним мрежама су учесници протеста и сви који их подржавају оставку оценили као знак да Нацрт закона неће бити поднет парламенту на разматрање, те су најавили „грандиозан протест за оставку владе.“

Ова оставка не само што је била неочекивана, већ је покренула и бројна питања. Ово је други министар рада и социјалне политике који подноси оставку током три владе Борисова. Први – Ивајло Калфин, отишао је из друге владе Бојка Борисова како би се кандидовао за председника земље, а Петков је своју одлуку образложио немогућношћу да реши проблем који, без обзира на то што је веома битан, далеко није главни проблем у социјалној сфери. Ако је истина да је у разговорима са родитељима деце с инвалидитетом Петков изразио разумевање, и може се рећи, и спремност за решавање њихових проблема, не указује ли онда његова оставка на озбиљно разилажење у ставовима Петкова и владе око социјалне политике? Бисер Петков је доказани експерт и руководилац у социјалној сфери. До уласка у састав трећег кабинета Борисова Петков је стекао дугогодишње радно искуство у социјалним и финансијским установама, ужива углед експерта за питања у области социјалне заштите. 2016. године је освојио други мандат на месту директора Института за социјално осигурање. Био је председник Државне агенције за надзор осигурања при влади, заменик председника Одбора за финансијски надзор, руководилац Одељења за надзор осигурања. Дакле, људи са таквим искуством поступају рационално и не доносе емотивне одлуке, нити тек тако одустају од зацртаних циљева.

Дан оставке министра рада и социјалне политике се подударио са вешћу да ће минимална месечна зарада просветних радника у земљи од 1. јануара постати 920 лева (око 460 евра) у односу на просечну месечну зараду од 510 лева (око 255 евра). Промена ће се извршити у складу са новим Колективним уговором који су потписали министар образовања и науке и представници синдиката образовања. Овде искрсава питање да није оставка министра рада и социјалне политике израз разочарења великодушноћу према одабраним професионалним категоријама у контексту оскудног финансирања неких социјално угрожених група? И ако у друштву заиста постоји таква осетљивост, зашто да је не подржи и један министар? Из опозиционе Бугарске социјалистичке партије нису искључили могућност да је Бисер Петков постао жртвени јарац којим је искупљена немоћ владе да реши један проблем за који је већина европских земаља нашла решење. Према социјалистима, помоћ родитељима деце са инвалидитетом је проблем који зависи од Министарства финансија, а не од Министарства за рад и социјалну политику, а у његовом решавању треба да учествује не само министар рада и социјалне политике, већ и министри здравља и финансија, уз личну интервенцију премијера. 

Председник владе се већ укључио у овај процес – примио је оставку Петкова, сад преостаје да је и парламент прихвати. У међувремену је потпредседник владе Валери Симеонов за БНР рекао да је повлачење Петкова неблаговремено и одлука о оставци није била усаглашена с њим. Председници Конфедерације независних синдиката Бугарске (КНСБ) и Конфедерације радника „Подкрепа“ у писму упућеном Борисову траже да преиспита своју одлуку о оставци Петкова. Недавно је бугарска јавност постала сведок противречних ситуација везаних за оставку министра енергетике Теменушке Петкове која је и данас на тој функцији. И док смо се ми питали како ће се све завршити, крај сумње су означиле речи Борисова који је из Измира поручио: „Остављам га да ради!“