Подкаст на српском
Величина текста
Бугарски национални радио © 2024 Сва права задржана

Аделина Банакијева: „Време је да у Бугарској цивилно друштво преузме контролу рада социјалних институција“

БНР Новини

Аделину Банакијеву називају „женоммисијом и то са пуно разлога. Она је увек спремна да притекне у помоћ када је неко дете у невољи, када рецимо нема ципеле због чега не иде у школу или пак живи у старом аутомобилу на улици. И мада је у нашем друштву уврежено мишљење да се проблемима напуштене деце треба бавити искључиво надлежне институције, Аделина сматра да то није ред. Безброј пута се суочавала са бездушношћу чиновника које деца занимају једино као статистичка бројка и буџет који је држава одобрила за њихово подизање. Аделина ни за тренутак се не мири са корупцијом у социјалној сфери, не престаје да тражи помоћ и износи на видело истину о такозваној деци из домова. По њеним речима закони у Бугарској у целини не подстичу физичка и правна лица да се баве добротворношћу. А тамо где је држава дигла руке од људи у невољи, прече је потребно присуство и деловање грађана, осетљивих на проблеме невољникауправо њима има шта рећиАделина Банакијева.

Стицајем околности пре око 7 година она је наишла на шокантан случај – невероватну беду у којој живи породица са троје деце у Софији. Тада је почела да обија прагове свакојаких институцијаи тако је помоћ људима у невољи постала њена  животна мисија:

Ништа нисам била испланирала, догодило се једноставно то што је једно дете, којем је тада било 11 година, пало у несвест на аутобуској станици на којој сам и ја чекала, прича Аделина. – Испоставило се да је дете гладно, да је потхрањено, а лекар је констатовао хипогликемију. Почела сам да трагам за родитељима, јер је требало да га сместимо у болницу. Сазнали смо да оно живи са својим братом и сестром, старим4, односно 6 година, у напуштеном аутомобилу на паркингу у софијској четврти Горубљане. Према службеној информацији ова деца су уписана у школу, односно у дечји вртић. Моје велико разочарање било је то што из школе нису хтели да се обрате служби за социјалну заштиту, па да се тој деци обезбеде бољи стамбени услови. Школе у малим насељеним местима једва успевају  да попуне минимални капацитет разреда и зато не пријављују ниједно уписано дете које не похађа школу. Њима је важније да добију финансирање за одређени број деце него ли да побрину о реалним потребама подмлатка и њиховом преживљавању. Директор школе ми је рекао да ако се смањи број ученика, прети опасност од затварања школе. Објаснила сам му да деца живе на улици, мајка је душевна болесница, отац – алкохоличар и ништа их добро не чека. Тада сам ја пријавила овај случај служби социјалне заштитеи потражила помоћ од свих пријатеља и људи који би показали разумевање. На једвите јаде сам убедила социјалне раднике да та деца имају потребу за збрињавањем. Још компликованије је било да се таква деца сместе уSOS дечја села“, која је тада финансирала централа те аустријске фондације. Још тежи је био овај случај јер се радило не о једном, него о троје деце. Тако је почела моја мисија у помоћ деци из проблематичних породица, препуштеној на милост и немилост социјалних институција.

На жалост ни данас ситуација није боља“ – каже Аделина и не може да разуме како то да један једини случај одузимања родитељског права бугарској породици у Норвешкој изазива жустру дискусију, док тежи проблеми овде остају непримећени.

После деинституционализације резиденцијалних установа социјалне заштите у Бугарској коју смо на почетку поздравили, схватили смо да ова мера није примерена условима у нашој земљиј. У ситуацији када смо морали вршити промене обрели смо се потпуно неприпремљени и то се односи како на целокупно друштво, тако и конкретније на Државну агенцију за заштиту деце. После затварања установа социјалне заштите деца су упућена превасходно у економски сиромашне регионе, па су она постала извор финансирања за неке хранитељске породице. Малишани из SOS дечјег села у месту Дрен, селу са добро изграђеном инфраструктуром такође су премештена са својим хранитељским мајкамата у бетонске високоспратнице у четврт „Изгрев“ у граду Пернику. СлужбенициSOS Бугарскасу се с тим помирили, а ја и данас питам како је могуће да се деца премештају из прекрасних кућица усред зеленила у бетонску џунглу тог бившег рударског града. Сада дечје село зврји празно, док се деца у Пернику суочавају са великим тешкоћама. Чиним све што је у мојој моћи, прикупљам одећу и обућу за њих, али то није довољно. У Бугарској се осећа велика потреба за већим степеном грађанске будности која би допринела да се редовно прати и контролише рад  институција.

Превод: Ана Андрејева



Последвайте ни и в Google News Showcase, за да научите най-важното от деня!

Више из ове категориjе

Фотографија: Институт за етнологију и фолклористику са етнографским музејем при БАН

Бугари Европљани: Код куће су и овамо и тамо

Бугарска све више постаје део опште динамике промене локације европских грађана. Најкомпактније бугарске заједнице наших сународника стално настањених у иностранству су у Немачкој, бројније су чак и од оних у САД и Канади. Шпанија је још једна..

објављено 24.4.24. 11.05

ЕП одлучио: право на абортус треба да се унесе у Повељу ЕУ о основним правима

Уношење права на абортус у Повељу ЕУ о основним правима – подржала је већина у Европском парламенту и тиме демонстрирала одлучан одговор на све учесталије нападе крајње деснице на жене и њихова права, који се дешавају широм света и Европе. И овог..

објављено 23.4.24. 12.25

Чак и разграђена пластика трује земљу и продире у живе организме

„Планета против пластике“ тема је Дана планете Земље, који обележавамо 22. априла. „ Иницијатива за укидање пластике“  координира глобалне активности везане за овај празник. Тим повдом, Ејдан Шарон, директор организације „Дан планете Земље“, позвао..

објављено 22.4.24. 13.29