Збирка непроцењиве вредности која укључује животињске врсте које је алпиниста, зоолог и спелеолог Бојан Петров открио током својих експедиција изложена је у фоајеу Бугарске академије наука.

Бојан Петров, алпиниста који је заувек остао на Хималајима, увек је знао да споји научна истраживања са спортским достигнућима. Захваљујући његовим напорима Национални природњачки музеј, у којем је он радио као зоолог, поседује једну од најбогатијих збирки животиња које обитавају на већим надморским висинама. Својеврсно признање за заслуге у откривању нових животињских врста је и чињеница да ће његово презиме Петрови носити седам нових за науку врста – паукова, буба, стонога, мокрица, стеница, док се друге четири врсте тренутно описују. 

Он је још као дете волео да истражује природу, док се алпинизму посветио последњих 10-15 година, кад је остварио и своје највеће успехе, прича проф. Павел Стоев, колега и друг из детињства. Истраживања су му била у три правца: проучавао је пећинске животиње због којих је посетио преко 500 пећина у свету; истраживао је слепе мишеве и био је бугарски представник на међународним скуповима везаним за Европску конвенцију о очувању миграторних врста дивљих животиња; истраживао је и водоземце и рептиле, његова су и најзанимљивија открића везана за гмизавце. Поред тога, почео је да пише докторску дисертацију о пауколиким зглавкарима, али је, нажалост, није успео довршити. Али ми, његове колеге, можемо наставити и допунити његов рад, немојмо заборавити да је за собом оставио пуно младих људи.

Бојан Петров се у животу није бавио само науком и алпинизмом, учествовао је и у бројним еколошким акцијама, као што је била иницијатива за сузбијање дивље градње на Пирину. 

Бојан је имао чврст став по том питању и као стручњак се увек борио за природу, биолошку разноврсност, каже проф. Павел Стоев. Тако да је намера владе и пословних кругова да „исконзумирају“ једну од најлепших бугарских планина како би се задовољили интереси неких људи, била апсолутно неприхватљива за њега, као и за све нас. Бојан Петров се успротивио и изградњи пута у Кресненској клисури.

За зоолога др Петра Берона ће Сани, као што су га сви звали, заувек остати младић који је живео брзим темпом и увек трчкао по ходницима.

Бојан Петров је био пре свега зоолог и велики заштитник природе – радио је у многим областима, а његове колекције непроцењиве вредности, чије је примерке сакупљао на великим надморским висинама (у близини базних кампова – око 5.000-6.000 м), заувек ће остати код нас, прича научник. Он је чинио изузетак међу осталима јер је демонстрирао невероватну вољу и упркос озбиљним здравственим проблемима и повредама које је задобио у саобраћајним несрећама успео је да током једне сезоне освоји једне од најтеже савладивих успона на свету – врхове К2, Нанга Парбат и Канченџунга. Остаће ми у сећању као онај младић којег сам 1998. године именовао у музеју и као особа која је волела планине, природу, пећине и све што је радио, радио је срцем.

Материјалне успомене које је Сани оставио Националном природњачком музеју тек ће послужити новим генерацијама, а он ће заувек остати човек који је правио науку чак и кад је руком покушавао дотаћи небо. Његов највећи сан је био да освоји свих 14 врхова виших од 8.000 м, од којих се успешно попео на 10. Бојан Петров нам је показао да и у савременом материјалном свету вреди ризиковати када су највећи снови у питању.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографије: Дијана Цанкова