Софија је шармантан град и посебно ако га погледамо очима странца који је овде дошао да би живео животом о коме је сањао. Софија је изузетно место за живљење и рад по речима једне младе и интелигентне жене из Немачке. Циљ њеног доласка био је да на одређено време предаје немачки језик студентима. Наша земља ју је опчинила и она је решила да остане да би научила језик и упознала менталитет Бугара. И тако већ 6 година рођена у северној Немачкој Вибке Бајхе живи и ради у Софији. Бави се углавном фондацијом коју је основала како би помагала талентованим глумцима различитих генерација. Она уступа свој атеље као сцену за наступе многих музичара, сликара, глумаца који немају приступ великим позориштима у Софији.

Једна од најновијих иницијатива коју организује “The Art Foundation” Вибке Бајхе биће фестивал уличних музичара, каквог до сада није било у нашем граду. Вибке каже да је њена фондација мост међу генерацијама у софијском културном простору. „Код нас играју старији глумци који се више не појављују на сцени великих позоришта, рецимо Љубомир Бачваров и Емилија Радева и неке друге познате личности“ – прича Вибке Бајхе и наставља:

Долазе и сасвим млади уметници који желе да се уче на искуствима старије генерације. Овде нема шунда. Захваљујем Светлозару Кнезовском који бира репероар. Према публици се односимо сасвим неусиљено. Глумци разговарају са гледаоцима после представе. Компромисе са естетским вредностима дела која представљамо и са квалитетима уметника који гостују, не правимо зато што настојимо да васпитавамо добар укус.

„Најлакше науче језик и прилагођавају се новим условима живота у туђој земљи они који су се у ту земљу заљубили. Љубав побеђује све препреке“ – убеђена је Вибке Бајхе:

Када своју будућност повезујеш са неком земљом, склонији си да је боље упознаш, научиш језик који се у њој говори и прилагодиш се животу мештана. У трећем разреду основне школе почела сам изучавати руски језик и када сам завршила славистику на универзитету имала сам већ пуно пријатеља Бугара. И нарочито у Дрездену – тамо живи велика бугарска заједница, са некима од тих људи сам се често виђала и научила пар бугарских речи. Док сам била на студијама имала сам прилику да са образовним циљем посетим Русију, Украјину, Белорусију и Пољску. Мој први посао, међутим, био је у Бугарској. Мислила сам да ће живот овде бити сличан оном у осталим источноевропским земљама, нисам очекивала да између њих има и неких већих разлика. Када сам се овде нашла, била сам јако изненађена западноевропском физиономијом Бугарске. Разлика је у томе што су овдашњи људи, као и остали становници јужних земаља темпераментнији. Остала сам са утиском да Бугари и Немци имају неке сличне особине. И тако, мало по мало, заљубила сам се у земљу и људе. Када сам дошла у Бугарску, најпре сам живела као подстанар код једне симпатичне старије госпође која се звала Грети, бивше оперске певачице. Рекли су ми да она говори руски, па ћемо се лако споразумевати. Када смо се среле, међутим, испоставило се да она не говори руски, већ француски језик. И тако сам морала брзо да научим бугарски. Тада сам примала стипендију, па није требало да радим 12 часова дневно. Имала сам пуно слободног времена и са њом смо шетале улицама. Одвела ме је на т.зв. Женску пијацу (Зелену пијацу у центру града), до неких знаменитости, у градске паркове. Пуно тога ми је показала и испричала о Софији. Ја сам професорица немачког и од својих ученика очекујем да говоре добар немачки, али се исто односи и на мене. Када се странац нађе у туђој земљи, он треба да покуша да се адаптира локалним условима, а један од најважнијих међу њима је језик. Када странац живи у некој земљи, није ред да се држи подаље од локалаца. Занимљиво ми је да од овдашњих људи научим више о бугарским обичајима и традицији. Немачка је земља у којој народни обичаји постепено одумиру. По мени је за то крива историја. Код Бугара не видим такву тенденцију. Они се поносе својим наслеђем и негују традицију.