Марио Жеков – сликар који је црпео надахнуће из морске стихије

Сликар је уобичавао да пренесе свој атеље на морску обалу где је пратио подизање и расипање таласа и игру сунца на огледалној површини морске пучине. Посматрао је светлост коју су таласи комешали у воденој прашини, доводећи своју душу у хармонију са меканим одсјајем стишаног мора или са бакљама, које разбуктава атавистички бес.

Национална ликовна галерија Бугарске излаже морске пејзаже Марија Жекова (1898-1955) и овом изложбом одаје пошту истакнутом бугарском маринисти поводом 120. годишњице рођења. Сликар је пореклом из унутрашњости земље, рођен је у Старој Загори, али је цео живот истраживао вечне промене мора у које се огледају мирни заласци сунца и тихе, непомичне стене, и у коме се понекад дижу џиновске олује.

Марио Жеков је међу малобројним ликовним уметницима Бугарске које с правом можемо назвати маринистима – каже проф. Марин Добрев, директор Ликовне галерије града Старе Загоре. – Он је сав свој живот посветио уметности – мору, путовањима по Француској и посебно по њеној Азурној обали, као и у многа места на Егејском мору, у Далмацији и на бугарској обали Црног мора. Жеков је волео да буде свуда где је сунчано, а његова немирна душа стално је трагала за новим изазовима, које је решавао помоћу штафелаја и грунтованог платна.

Једно судбинско познанство из Првог светског рата поставило је ознаке на његовом путу и ови путокази су му помогли да не залута с пута. Када су 1917 г. снаге Савезника јуришали на положаје бугарске војске (део Централних сила) код Дојрана, Марио Жеков је пао у заробљеништво Француза, а касније га је један француски војник охрабрио да студира ликовну уметност у његовој земљи. Четири године касније отпутовао је у Цариград с намером да се укрца на брод који ће му помоћи да појури свој париски сан, али уштеђени новац није био довољан за куповину бродске карте. На обалама Босфора међутим Жеков је учинио своје прве кораке маринисте, тамо је он створио на десетине цртежа и акварела. Био је то део припреме за упис на Националну школу ликовних уметности у Паризу, нешто што се догодило 1924. г., и за сусрет са магијом сликања Анрија Матиса и других припадника покрета фовизма.

Сликар схвата море као васељену која провоцира експлозију његових доживљаја – на почетку је посматрање мора, онда долази ред на компарацију мора и обале, непомичност се сучељава са сталним кретањем – прича проф. Марин Добрев. – Касније се на његовим сликама, премда и у далеком плану, појављују људи. Како пише аутор, више него ишта занимају га људи којима је море извор преживљавања – рибари, који плету мреже и вуку чамце.

И мада су његови пејзажи Старе планине, Великог Трнова, Дрјанова, Родопа, Риле планине, Дунава пуни емотивне снаге, чини се да стваралачка сликарева моћ најбоље долази до изражаја тамо где и најмања речица жубори између дрвећа или старих кућа. Управо кроз те слике он постиже сан да усклади светлост, ваздух и воду.

1926. г. Марио Жеков се вратио у домовину где је отворио изложбу и постепено се афирмисао као мајстор морског пејзажа. Деценију касније обрео се у Далмацији. У Дубровнику је насликао најзначајнија своја дела, која одишу колоритом и светлости – као да је бајковити град створен да би га његова кичица пренела на платно. Слике Жекова су биле топло примљене у галеријама многих градова Хрватске, а самосталне изложбе су приказале његово стваралаштво у Београду, Загребу, Будимпешти, Букурешту.

Смена политичког режима 1944 г. била је препрека слободарском духу уметника и он је све дуже проводио у самоћи на некој стени изнад морске пучине, посматрајући како се таласи разбијају о обалу, наставља проф. Марин Добрев. А некада сликовито море на његовим платнима изгубило је свој колорит.

До краја живота – поред пејзажа, Марио Жеков је радио декоре у неколико позоришта Бугарске као и рекламни материјал државне туристичке агенције “Балкантурист”.