Још су древни људи били свесни колики је значај срца као органа који нас служи до краја живота. Хомер је 800 година пре нове ере описао зацељивање смртоносних рана на срцу задобијених приликом ратовања. Али тек средином прошлог века лекари су се дрзнули да помоћу хируршке интервенције уклоне мане срца.

Проф. Цветомир Луканов је главни лекар Клинике за дечју кардиохирургију у Хајделбергу. Ужива заслужени углед зато што је један од хирурга у Немачкој код којих је забележен занемарив број смртних случајева и компликација приликом лечења пацијената.

Био је још дете када га је један филм о хирурзима толико опседнуо да је решио како ће и он једног дана обавезно постати хирург. Инспирацију је налазио и у књигама писаца лекара. Школовање у гимназији у родном Тројану, на Медицинском универзитету у Плевену и рад у Националној кардиолошкој болници били су подлога на коју је надоградио своје вештине приликом бројних стручних усавршавања. Зато каже да није немачки лекар, већ бугарски лекар који ради у Немачкој.

Пре 20 година проф. Цветомир Луканов је отишао у Хајделберг да би се бавио научним истраживањима у Центру за онколошка обољења. И срце му је тамо остало: Не могу рећи да ли сам ја изабрао Хајделберг или он мене, каже лекар.

Дечја кардиохирургија је изузетно интересантна зато што се стално суочавамо са новим малформацијама – њих преко сто, а има и комбинација међу њима – наставља он. – Узраст пацијената била је од значаја за пионире у кардиохирургији пре око пола века када је настала ова грана хирургије. Прави хероји су били управо они, док је наш највећи изазов сада да нађемо решења за болести срца које су доскора сматране неизлечивим. Можда вам звучи чудно, али је пут до срца кратак – оно је смештено тек 2-3 см испод коже, а хирургији је било потребно 2.500 година да тај пут пређе. Стога је наша генерација веома срећна – ми се ослањамо на досадашња солидна достигнућа и већ смо у стању да коригујемо малформације срца и код новорођенчади.

Проф. Луканов руководи интернационалним тимом здравствених радника, а оно што му се највише допада код њих је што умеју да се радују туђем успеху. Приоритет свих њих је комуникација са родитељима деце јер ако задобију њихово поверење, није искључено да се деси и чудо. Потребно је показивати емпатију, јер ти родитељи потичу из различитих социјалних и верских група, морамо знати како да се спустимо или пак подигнемо на њихов ниво у разговору са њима, јер то умногоме доприноси успешном лечењу, додаје проф. Луканов.

Тема о избеглицама је веома актуелна код нас, јер скоро сваке недеље доводе нам неко дете са несвакидашњом судбином и тешким манама које одавно нисмо видели у  Западној Европи – прича хирург. – Пре неко време смо оперисали 12-годишњу девојчицу из Авганистана са јако тешком срчаном маном. По мени је то био јединствен случај у свету – према свакој медицинској логици дете са таквом маном требало би да умре у првој или најкасније у другој години живота, али ево, не само што је доживело до 12-те године, већ је и са родитељима успело да пређе сав тај пут од Авганистана до Немачке. Сви смо јако радосни због успешног исхода операције, мислим да је оно што су урадили родитељи, право херојство. Они тврде да су побегли из Авганистана како би помогли детету. Лечење тих странаца је тренутно озбиљан проблем, али не мислим да човек који је нормалан, а још и хришћанин, може да одбије помоћ, тим више када је у питању богата држава попут Немачке. Наше касе здравственог осигурања имају довољно новца да би покриле трошкове лечења избеглица. Зато и нико у болници, чак ни у шали, не пита да ли ови људи раде, да ли уплаћују здравствене доприносе. Једино што желимо, јесте да им помогнемо.

До краја године на бугарском ће изаћи књига “Руку на срце” проф. Цветомира Луканова, у којој лекар наводи случајеве из своје праксе. Пише је у сарадњи са двоје немачких колега, а жеља им је да охрабре родитеље током њихових дугих дана и ноћи проведених у болници – нека се убеде да је било и друге тешко болесне деце као и то да постоје људи чији је једини циљ да помогну.

Моја породица је моја снага, каже лекар и признаје да без супруге, такође лекара и предавача у Хајделбергу, и без двоје деце не би ништа постигао. Хтео бих да се једног дана зна како је двоје бугарских лекара радило у Хајделбергу и оставило после себе траг.

Превод: Ана Андрејева