Сваки десети Бугарин испољава склоност ка зависном понашању и ако током шест месеци сваког дана узима неку психоактивну супстанцу он ће развити зависност. Најугроженији су млади људи који још у својој 14. години живота злоупотребљавају употребу стимуланаса који су тренутно у њиховим круговима у моди – амфетамина и метаамфетамина и то у комбинацији са алкохолом.

Код младих  од 14 до 16 година живота запажа се преусмеравање фокуса и модела понашања са породице и школе на другове – објашњава Александар Илијев, директор терапеутског центра „Жива”. – Ако неко из друштва отвори кутију цигарета или пак је купио траву, свако би да проба. Међутим, не би свако ко је пробао алкохол, цигарете или дрогу, постао зависник него само тај ко је предиспониран за зависност, јер у конкретној супстанци налази нешто што му иначе недостаје.

Ниско самопоуздање, неприхватање самог себе, трауме, тешкоће са обрадом осећања и емоција – то су неке од ствари због којих се прибегава супстанцама од којих се развија зависност. Једина разлика између зависника и особе која није зависна је то што су осећања и емоције зависника много снажнији и да би их он угушио, узима супстанце. Зависној особи се чини да ће је, уколико остане сама са својим осећањима и емоцијама, они убити, додаје терапеут.

Да би лечење било успешно, јер је зависност болест, особа која пати од зависности мора да се обрати специјалистима и да се бар пола године /исто колико је и потребно за развијање зависности/ стриктно придржава њихових упутстава. Одговорност за смештај зависне особе у специјализованој установи је у целини на њеној породици, јер на самом почетку ове особе нису свесне да имају проблем. Тек након трећег месеца особа која се лечи почиње да активно учествује у процесу, а по одласку из установе све остаје у њеним рукама. Зависник се опоравља цео живот,  ипак током 6-месечне терапије он се није у потпуности излечио и до краја живота мора да практикује одвикавање, наглашава Александар Илијев.

Он примењује програм „Жива – животна смерница”, чији се учесници укључују у групну и самосталну терапију тако што уче комуницирати, прихватати сопствена осећања и суочавати се са тешкоћама и проблемима. Све то раде у контролисаном, али не и стерилном окружењу – без ружичастих слика и поштеде од брига.

Људи, или бар део њих, ће увек осећати жељу да побегну од нечега – од тешког радног дана, од неког осећања, од стварности … нема везе од чега – верује терапеут. – Они ће увек тежити да буду неки други – да у својим очима себе виде као неку другу, бољу особу… њима ће увек бити тешко да сами себе прихвате  итд.

Ако се нађемо у ситуацији када смо, из овог или оног разлога, на прагу да пређемо забрањену границу и себи кажемо „нека је – само једном ћу“, шта да урадимо? Да пређемо ту границу или да уложимо све напоре да чврсто останемо на свом месту?

Многи ће прећи границу, пробаће и схватиће да им то ништа не значи, други ће отворити Пандорину кутију, а затим ће се до краја свог живота борити са зависношћу, док ће трећи изгубити свој живот. Пробати или не пробати – ја то не знам, али могу да свим породицама препоручим да више пажње посвећују комуникацији, јер је познато да је зависност болест коју узрокује и одсуство комуникације. Чланови породице престају да међусобно комуницирају, а када открију да постоји неки проблем, често је прекасно, јер је проблем напредовао у времену. Што раније проблем буде примећен, откривен, што се раније потражи помоћ, то су шансе за успех веће, саветује терапеут.

Фотографије: centrejiva.com