Јунгова психологија каже да ако успемо да савладамо супротстављање своје тамне и светле стране, можемо да излечимо душу. У животу, исто као и у бајкама, борба добра и зла је саставни део постојања. „А болест настаје управо када прихватамо једно и покушавамо да одбацимо оно друго“ – сматра психотерапеут Силвија Маринова која бајкама лечи напаћену људску психу.

Идеја о том нетрадиционалном приступу, који данас постаје све популарнији, родила се на почетку као „унутрашња потреба и осећање да у бајкама откривамо богату храну за душу. Једном подељена са осталима, она повећава то богатство за све учеснике, у том броју и за организаторе терапије.“

Када је лечење у облику семинара, учесници напуштају реални живот посредством бајних јунака како би се удубили у бескрајност своје душе:

„Обично после тога долази практична вежба која омогућује људима да након доживљавања тих ликова их изведу напоље у облику неке активности – рада са пластелином, цртања или неког другог уметничког остварења – прича Силвија Маринова и наставља: Разговарамо о ликовима што помаже учесницима терапије да открију какву везу имају са њима, да виде како они живе у њима. Семинар пружа богату палету доживљавања јер у оквиру три до пет сати човек може да потоне у ликове и у свој интимни свет те да одатле извуче оно што му је у одређеном тренутку потребно као доживљај, да прича са својом душом преко бајних јунака.“

Врло често људи се идентификују са конкретним ликом, а њихове реакције према том лику сведоче о томе каква је њихова подсвесна потреба да га интегришу у себе.На почетку се одређује која јенаша омиљена бајка или бајка коју не волимо, који су ликови оставили траг у дечјој свести и да ли су се током година ти утисци променили. Према запажањима Силвије Маринове сижеи и ликови омиљене бајке коју смо читали када смо били мали доживљавају знатне промене у људској свести. То показује како је дете интерпретирало причу и како се она запечатила у њему. Када је прочитамо у зрелијим годинама ми се повезујемо са нашим душевним светом и уочавамо поједине његове скривене аспекте.

„Обично се осећаш живијим и повезаним са собом – прецизира Силвија Маринова и објашњава: Као да будиш неке креативне силе које ти омогућују да откријеш нова решења за животне ситуације у којима си се нашао. Важно је повезати ту анализу симбола са тренутним животним околностима. Прецизирано је да бајке помажу чак и када их једноставно читамо, без анализе. Постоје пројекти читања бајки са људима са психичким проблемима и поремећајима. Јунг види у бајкама, митовима и сновима лековити ефекат психе, који носимо у себи. И у бајкама исто као и у теорији Јунга, централи елеменат је комплексна личност. У нама постоје сви аспекти онога што је некада било и остаће  у људској природи. Чим га више интегришемо, тим независнији постајемо од спољног света, остајући његов саставни део. То се остварује природним путем комуникације типа „унутра – споља“ која нам помаже да се осећамо као индивидууми те да истовремено надограђујемо своју суштину и живимо комфорно са светом онаквим какав он заиста јесте. Више нема оне акутне отпорности на несавршености живота, јер их осећаш унутар себе. Знаш кроз шта си прошао да би прихватио та несавршенства и постао бар мало бољи.“

Често пута ниподаштавамо бајке, мислећи да су оне намењене једино деци. Стварно да оне праве чудо са дечјом психом. Али је важно читати малишанима бајке без приказивања ликова, како би се они сами научили да их граде у својој свести. А што се тиче одраслих, ваља знати да дете у њима још увек жуди за бајним догодовштинама.