Школска година у основним и средњим школама Бугарске почиње 15. септембра.Ова традиција настала је из сасвим практичних разлога. До 20. година прошлог века прво школско звоно оглашавало се 1. септембра. 1919. г. на власт је дошао Бугарски земљораднички народни савез (БЗНС). Ова партија утемељена као струковна организација пољопривредних радника у нас у својој политици руководила се њиховим потребама. У оним годинама скоро свака породица је имала по неколико деце, од којих су она старија ујесен помагала у прикупљању летине, а оно је трајало најмање до средине септембра. Водећи рачуна о тим потребама сељака, БЗНС је померио почетак школске године за две недеље.

Данас, скоро 100 година после ове одлуке начин живота Бугара је темељито промењен, али се по традицији ученици окупљају за нову школску годину 15. септембра. Непромењена до данашњег дана остала је улога учитеља који не само предаје неки предмет, него и васпитава подмладак, побуђује радозналост за усвајање знања у вештина и помно брине нарочито о најмлађим ђацима. Ове године свечаности поводом првог дана школске године организују се 17. септембра.

Данас, када дигиталне технологије помажу у образовању, професија учитеља, наставника и професора незаменљива је. Учитељ је личност на коју се огледају не само деца, него и њихови родитељи. Међу предавачима који у свом раду примењују иновативне методе је Мина Илијев из Софије. Има 30-годишња искуства учитеља у првим разредима основне школе, стечена у неколико државних и приватних школа.За њега кажу да је један од малобројних учитеља којима је ова професија животни позив. „Лично ја мислим да је најважнијеволети људе, бити посвећен послу и схватати проблеме рада, а тек онда, али не на последње место долазе и знања која треба да пренети ученицима“ – каже Мина Илијев:

„Толико смо затрпани административним обавезама, да ми, учитељи немамо скоро никакво време да обраћамо пажњу на оно што стварно заокупља умове и срца деце. Не слажем се са захтевом да најпре морам, одмах чим уђем у учионицу, унесем у школски дневник одсутне ученике, а тек онда да обратим пажњу на проблеме деце.Мислим да су деца важнија уколико се суочим са нечим што није у реду. Мање-више сам упознат са праксом у неким другим европским земљама, у којима живе моји рођаци. Видим да је тамо атмосфера у школи опуштенија, па су и резултати ученика бољи. Пуно тога треба променити у образовном систему Бугарске. Није реткост да се деца врате кући уморна због преобимне школске грађе, а још и морају да наставе да пишу домаће задатке. Мајка и отац су такође уморни по повратку с посла и не би да се увече баве уџбеницима и свескама.Често долази до свађа, па ја бих питао – чему служи све то. Деца су моја највећа нада. Када видиш насмејана лица паметних малишана, то ти је највећа радост.“

Мина Илијев каже да је током година био сведок многобројних случајева када су веома способни учитељи променили професију због одсуства реформи и слабих плата. „Од тога највише губе деца, а главни губиташ је држава зато што су мане образовног система као темпирана бомба – ако су грешке лекара видне одмах, учитељски рад има далекосежне последице“ – каже Мина Илијев:

„У последње време постепено се враћа моја вера у позитивне промене. Има људи којима теже пада када неки њихов колега напредује и постиже боље резултате са својим ученицима. Како се у шали каже – „изнад бугарског казана у паклу нема ђавола“, јер када неко крене горе, остали га одмах повуку назад. Истовремено завидљивци не покушавају да ништа промене у себи, не улажу ни најмање труда да постигну нешто боље. Иначе ми, колеге у школи, можемо да се узајамно помажемо. Никога нисам одбио да помогнем. Ја, рецимо, свој школски орман никад нисам закључавао, у њему су сви уџбеници, учила и помагала. Свако ко жели, може да их се послужи. Тврди се да се у последње време чине промене које су од користи деци, али у суштини то није тако. Није нађено решење ни за претрпане школске торбе. Ја сам мојим ученицима забранио да уџбенике и свеске свакодневно носе кући. Могу их понети само у петак како би их и родитељи могли видети. У осталом времену после часова деца не би смела учити, она треба да се одмарају. Ако учитељ ужива подршку школског руководства он је у стању да примени иновативне методе и да све од себе да својим ученицима.“