17. септембра обележавамо Дан Софије – града који је утврђен за административни центар Бугарске после ослобођења. Захваљујући талентованим Бугарима који су академско образовање стекли у иностранству, млада престоница гради свој културни лик који брзо достиже ниво главних градова осталих земаља централне и западне Европе.

Шетајући централним улицама Софије заустављамо се испред малих допадљивих зграда које чувају архитектонски рукопис познатих имена. Иако су оне различитог стила, јасно се истичу међу модернистичким хладним облицима нове урбане средине. Удобне и помало мистериозне оне привлаче и животним причама људи који су у њима живели. А у старом делу софијског стамбеног насеља „Лозенец“ има кућа које чувају приче заиста достојне романа. У једној од њих већ годину дана састају се уметници и поштоваоци уметности које овде привлачи мир и хармонија. А можда се ту окупљају и због чињенице да ова зграда одише духом једне од најистакнутијих домаћих глумица с почетка ХХ века. Становници насеља је називају „кућом Адријане Будевске“, а на културним програмима она постаје све популарнија под својим новим именом: „Кућа Софије“. И управо због тога што се налази у насељу песника, глумаца, писаца и новинара, она је идеално место за упознавање са њиховим животним и стваралачким причама:

Овај је простор прожет посебном атмосфером – каже новинарка Магдалена Гигова, која истражује живот познатих Бугара. – Чак ми се чини да концертни клавир тамо звучи другачије него на другим местима и то само због духа којим кућа одише. Сваки догађај овде као да добија подршку неке невидљиве силе.

Управо тамо, у аутентичном декору који је запечатио богату драматичну  прошлост Адријане Будевске, Магдалена Гигова открива завесу и прича о великој глумици:

Ова је жена одиграла преко сто улога. Била је заиста изванредна. Имала је 17 година када су писац Иван Вазов и проф. Иван Шишманов оценили њен таленат и додељена јој је стипендија за школовање у Москви.

До краја свог живота Будевска је тумачила улоге у класичном руском стилу Станиславског. Међутим, ово јој није сметало да се у јануару 1921. године обнажи на сцени Народног позоришта. Она је прва бугарска глумица која се усудила да као Далила из истоимене драме Владимира Мусакова игра разголићена. Сала је била препуна – да ли због тога што се пуно причало о тој представи или због изванредног талента глумице, сви су погледи били уперени у Адријану. На сцени се она појавила одевена у прозиран костим телесне боје, са белим и црним бисерима и аквамаринима – прича Магдалена Гигова. – Горњи део који је прекривао груди је истинско уметничко дело израђено од прозирне свиле са ушивеним драгим каменћићима. На пупку је имала само бисере…

Ову улогу глумица је одиграла у својој 43. години, али чак и критичари су били једнодушни да изгледа као да има 20. Њена сјајна глума је вешто прикривала дубоку депресију у коју је пала после губитка свог супруга Христа Ганчева, који је такође био глумац. Са њим је она доживела дивну љубав која им је пуно помогла и у заједничком глумачком раду. Али после његове смрти на фронту, на почетку Првог светског рата, радост је напустила њен живот. Мало после тог тешког губитка, преминула је њихова новорођена ћерка. После су у Италији убили једног од њених синова, а други је отишао у Буенос Ајрес. Остала је сама, наставила је да игра у Народном позоришту. Публика ју је обожавала, упоређивали су је са Саром Бернар, јер је без пуно напора знала да сјајно одигра и најтеже улоге. Међутим то није било у стању да испуни њену усамљену душу. Њена каријера је окончана у 48. години живота када су је „послали у пензију“ и када је отишла код свог сина. Поново се вратила у Бугарску у својој 70. години да би своје последње дане живота провела у кући у улици „Миџур“ која и данас чува снагу њеног духа.

Превод: Албена Џерманова

Фотографије: Дарина Григорова и архива