По броју житеља Драгиново се сврстава на четврто место међу селима у Бугарској. Налази се у западним Родопима, недалеко од Велинграда. Раније је било познато под називом Корова  (на турском Kuru – ova – Суво поље), а 1971. г. е преименовано у Драгиново у част свештеника Методија Драгинова – православног духовника, аутора летописа о исламизацији бугарског хришћанског живља у Родопима. Тако се зове и читаоница (Дом културе), који су 1936. г. основали овдашњи учитељи са мисијом да чувају и негују културну баштину. Најпре је отворена библиотека. Касније је утемељена аматерска позоришна трупа. Велики успон у активностима Дома је забележен после стварања Ансамбла за изворне песме и игре 1969. г. Најпре је формирана мушка група, 1970. су запевале и жене, а потом је настала и плесна трупа. За песме овог краја исто као и за Шопско и Пиринско фолклорно подручје типично је двогласно певање.

Песме и игре које аматери Драгинова изводе у старинским колоритним ношњама високо су цењене од стране фолклориста и публике на фестивалима. Највећи допринос њиховим успесима има оснивач и музички руководилац Ансамбла Грета Кадјова, која се и данас активно бави фолклором. Своја професионална искуства она дугује образовању стеченом у Средњој музичкој школи у Пловдиву, свом дугогодишњем учешћу у градском хору под диригентском управом проф. Асена Дијамандијева и неуморном истраживању и сакупљању изворног фолклора села Драгиново као и његовој сценској интерпретацији. Поноси се тиме што је успела да задобије и младе за певање и играње у Ансамблу.

Грета Кадјова прича о селу и традицијама које мештани чувају и данас:

Планина Родопи, где се налази ово живописно село, позната је по томе што је изнедрила многе певаче дубоких, моћних гласова и по доброти људи који је насељавају. Драгиново је велико село, ту живе  Помаци (етничка група Бугара исламске вероисповести чији је матерњи језик бугарски) као и хришћани. Хришђана је мало, али и једни, и други живе добро и одлично се споразумевају. Када сам дошла у ово село пре 48 година, затекла сам занимљиве празнике и обичаје. 27. марта, рецимо, слави се празник Кирчибук. Зове се тако јер се тог дана излази у поље (на турском кир) где су газде унајмљивали чуваре стоке и шегрте, али су пре тога  палиле чибук. Исте вечери су се млади окупљали уз гозбу и весеље. Ђурђевдан се у Драгинову слави два дана. Припрема за овај благдан траје 2 – 3 недеље. Првог дана муслиманке које су већ верене, шарају јаја у вечерњим сатима и стављају их у торбице које су лепо украсиле. Другог дана девојке су правиле љуљашке и љуљале се уз песму. Веома поштован је пролећни празник Благовести. Тог дана се иде у шуму по здравац који се носи кући и сади у кућној башти. Девојке и момци се опет окупљају, певају и веселе се, а љуљашке се праве поред реке. Када сам дошла да радим овде први пут сам видела интересантан обичај који се изводи дан-два пред венчање, а зове се „тељосвање (од турске речи тељ – жица).

Он представља премазивање лица будуће младе пудером и његово украшавање шљокицама, златним и сребрним нитима, док је она истовремено у младиној ношњи. Овај лепи обичај очуван је и данас.

Превод: Ана Андрејева