Бугарских заједница има готово у целом свету. Неки су се Бугари принудно одселили из домовине због промене политичке власти у земљи или због одсуства перспективе после пада комунистичког режима 1989. године, други сањају о Бугарској премда немају сопствене успомене о земљи порекла, јер је никада нису посетили. Ово последње односи се на бесарапске Бугаре који знања о својој старој домовини црпе од бака и деда и суревњиво чувају бугарске традиције и обичаје преношене у току више генерација. Њима то дође природно и тиме они не траже популарност.
Ова етничка заједница која од 1820. године живи на територији данашње Молдавије и Украјине, има свој празник – Дан бесарапских Бугара, који обележавамо данас. Овај датум није случајно изабран – 29. октобра 1838. г. освештан је меморијални храм Светог Преображења Господњег у украјинском Болграду. Подигнут је у току пет година уз учешће 10.000 Бугара који су својим радом помогли његовом завршавању. Сто година касније, 1938. године, овај дан је на предлог Димитра Тодорова, секретара локалног патриотског покрета „Отац Паисије“, проглашен званичним празником.
Ове године прослава Дана бесарапских Бугара протиче у знаку два јубилеја – 180 година од освештавања Болградске катедрале Светог Преображења Господњег и 160 година од оснивања Болградске гимназије „Георги Раковски“.
Поводом празника бесарапских Бугара, у Софији је отворена запажена фото-изложба фотографа Асена Великова. Насловљена је „Бесарабија – извор лепоте и родољубља“, а обухвата 30 фотографија на којима су до најмањих детаља приказани лица и одећа бесарапских Бугара. То претвара сваку од фотографија у својеврсну слику. Уз сваку фотографију је изложен текст песме коју је на бугарском написао неки бесарапски песник. Избор песама је дело песникиње Тање Атанасове, чији су корени такође у тој области, данас подељеној између две државе. До 5. новембра ову експозицију угошћује Етнографски музеј у Софији.
Сусрети са бесарапским Бугарима на њиховим саборима у Молдавији и Украјини и припрема ове изложбе, посвећене њиховом свакодневном животу, помогли су фотографу Асену Великову да обистини један свој стари сан:
Ови сабори су ме подсетили на помало заборављена времена, када смо још били деца и живели на селу. Баш ми је било мило да из њихових уста чујем како они говоре бугарски, то је језик који су они сачували у току 200 година. Употребљавају мало друкчије речи за мајку, оца, човека. Највећи талас досељеника у Бесарабију је из Сливенско-Јамболског региона Бугарске. Касније сам сазнао да се и са подручја Странџе тамо одселило пуно људи, али су они мимоишли Бесарабију и доселили на Крим. Ти људи осећају носталгију према домовини својих предака у којој нису рођени, али држе до свог бугарског порекла и ми то треба да ценимо и будемо отворенији према њима.
Без обзира из којих разлога наши сународници живе у иностранству, неоспорно је да бугарске власти морају обраћати већу пажњу на бугарске заједнице у свету и стварати боље услове за њихову животну реализацију овде. Видљива промена у политици и односу према бугарској дијаспори, рецимо у земљама ван Европске уније, било би поједностављење поступка добијања бугарског држављанства. То би омогућило и бесарапским Бугарима да лакше посете земљу порекла и, ако то желе, запосле се и живе у нас.
Превод: Ана Андрејева
Фотографиjе: Асен Великов
Истраживање Европске инвестиционе банке (ЕИБ) показује како половина Бугара сматра да прилагођавање на климатске промене треба да буде један од најважнијих националних приоритета. Чак 96% испитаника изјављује да је неопходно предузети кораке у циљу..
Десетог новембра 1989. године, на пленуму Централног комитета Бугарске комунистичке партије (БКП), Тодор Живков је разрешен дужности генералног секретара – највише дужности у партији и држави. Оно што се догодило на пленуму, касније ће бити дефинисано..
Ергелу „Кабијук“ у селу Коњовец, која важи за најстарију у Бугарској, основао је 1864. године русенски валија Мидхат-паша у циљу узгоја коња за потребе турске војске. Ергела је функционисала до ослобођења Бугарске 1878. године. Свој рад је обновила 1894...