Једна необична изложба, путем истраживања улоге људских чула, олакшава комуникацију међу појединцима који деле исти амбијент. А циљ је пребродити разлике, осетити се ближим и заједно упознати град на који његови обитаваоци подсвесно преносе своје емоције и доживљаје.

Град није само скупина зграда, улица и тротоара, него и својеврсно складиште успомена људи који у њему живе. Зато истраживачки приступ градском амбијенту обухвата чула и пажљиво посматра контакте у које његови житељи ступају. За ову методологију су се определили научници са катедре етнологије Пловдивског универзитета „Паисије Хиландарски“ у истраживању зона сензибилитета и сензорностиу комуникацији између особа са инвалидитетом и институција. На међународној конференцији у том граду они су представили пројекат „Сензорна етнографија града”.

Сензорна етнографија је научна метода која подразумева рад на терену - на конкретној локацији се посматрају људи, њихови међусобни односи и културни модели – каже доц. Меглена Златкова. – У том пројекту ми смо акцентовали на сензорност града која разоткрива невидљиве везе између његових обитавалаца.Јер сви ми можемо да осетимо, видимо, удахнемо мирис града, да га се буквално дотакнемо.

За свој теренски рад научници су изабрали две социјалне институције и том приликом постали сведоци како особе са оштећењем различитих чула долазе у ситуацију када их остали не разумеју услед чега они нису у стању да искористе своја грађанска права. Ако рецимо слепо или слабовидо  лице треба да испуни неки формулар, оно је неретко приморано да се обрати за помоћ непознатом грађанину који се ту случајно затекао и да му да своју личну карту, јер је чиновницима забрањено да својеручно попуњавају формуларе који грађани подносе. Неопходне су елементарне мере помоћу којих би се канцеларијско окружење могло променити – довољно је обезбедити рељефну обраду ходајуће површине и звучне инструкције. То је само један пример наведен на дискусији „Институције у „дијалогу” са особама са инвалидитетом”.

Реч „дијалог” смо ставили под наводнике јер смо посматрали на какве све тешкоће везане за конкретан сензорни хендикеп наилазе грађани када комуницирају са институцијама – прича доц. Меглена Златкова. – Тешкоће у том „дијалогу” имају и социјални радници и чиновници у институцијама који не поседују вештине да раде са особама са инвалидитетом. Када смо вршили наша истраживања на терену, они су нам изнели своје проблеме неке од којих су везани за различите политике државе. За њих, на жалост нисмо у стању да понудимо решења, али је у нашој могућности да променимо неке ситнице у свакодневици – рецимо да указујемо поштовање сваком појединцу како се нико не би осећао дискриминован само зато што има неко физичко оштећење.

Таква је и порука интерактивне сензорне изложбе, отворене у оквиру конференције – само ако се поставимо на место другог, бићемо у стању да га боље разумемо и равноправно комуницирамо у заједничком свету у коме живимо.

На изложби се свако може поставити на место особе са инвалидитетом или социјалног радника – прича докторанткиња Марија Славчева. – Обезбедили смо звучне инструкције и сет мириса који се најчешће могу осетити у канцеларијама институција. Кроз ове сензорне задатке људи постају свесни тешкоћа у које западају обе стране. Рецимо да би доживели шта осећа лице са оштећеним видом, један од задатака је да учесници експеримента испуне формулар са повезом преко очију користећи се обрасца који слепим и слабовидим људима олакшава писање.Помагала која смо разрадили биће уступљена различитим социјалним институцијама, укључиво и Националном центру за рехабилитацију слепих и слабовидих особа који је за њих показао интересовање.

Фотографије: лична архива и aceamediator.com