Преко милион Бугара у активним годинама размишља о емиграцији у иностранство а знатан део њих су људи чији су дохоци нижи од просечне зараде у земљи (1117лева – око 517 евра).  Имајући у виду да је последњих 30 година емигрирало 1,5 милиона наших сународника, свако треће бугарско дете се рађа ван граница Бугарске. Овако је Ивајло Калфин, бивши министар рада и социјалног рада и члан Управног одбора Института за економију и међународне односе сумирао податке социолошког истраживања „Радна миграција” које је у септембру спроведено на захтев Фондације „Фридрих Еберт” и које је обухватило 1.000 лица у старосној граници од18 до 64 године. Подаци истог показују да је профил Бугарина који размишља о одласку у иностранство мушкарац са местом боравка у неком обласном граду, са средњим образовањем, човек који тражи посао на рок од око 5 година. „Ови људи не размишљају о трајној емиграцији, али ако се у ЕУ у просеку половина емиграната враћа, код нас половина оних који су се вратили желе да поново напусте земљу. Главни мотив за емиграцију су ниске зараде у Бугарској“  – каже још Ивајло Калфин.

„На дугорочном плану држава губи потенцијал од одлива ресурса. Очекивања о повећању зарада у Бугарској ради задржавања код нас потенцијалних емиграната нису нереална. Они су свесни да праве немало компромиса везаних за професионалну квалификацију и квалитет живота док се налазе у иностранству. Дохоци су важна тема и када се каже да се у Бугарској они брзо повећавају, мора се имати у виду да је то повећање само просечна статистика. Тачно је да за неке групе дохоци веома брзо бележе раст, али постоји и она група бугарских грађана за коју су зараде практично замрзнуте и веома су ниске. Код нешто изнад 4 милиона радно способних Бугара у старосној граници од 18 до 64 године, око милион њих размишља о емиграцији, што, међутим не значи да ће они заиста емигрирати.  Није реч само о младим људима него су дотичне особе прилично равномерно подељене у различите старосне групе, а међу њима има и старијих људи. Други важан аспект који побуђује размишљања о емиграцији јесте сигурност. И не толико физичка колико социјална односно могућност за коришћење социјалних услуга, систем здравства, могућност за лично планирање живота бар за наредних 15 година. Важан је систем социјалних мера, а од значаја је свакако и веза између радног и приватног живота. На пример, да људи имају могућност да у миру одгајају своју децу. У многим местима у Европи дечије јаслице и вртићи су бесплатни, постоји могућност за флексибилно радно време. У нашем законодавству овакве ствари постоје али су дотичне одредбе мало познате људима и скоро да се не примењују. Младим породицама је потребна сигурност, треба учинити тако да док су оне сконцентрисане на свој посао морају имати уверење да ће њихова деца бити добро збрињавана.“.

„Истраживање је пропраћено конкретним предлозима за доношење политика, јер се решавање проблема не исцрпљује једино зарадом“ – каже Ивајло Калфин и наставља:

„Веома је битно да заборавимо емоције типа: страшно желимо да бугарски грађани и грађани бугарског порекла у иностранству дођу у Бугарску. Потребне су конкретне мере. Потребне су конкретне мере. Својом тренутном политиком Бугарска није у стану да понуди добре услове. У целој Европи су потребни радници у туристичком сектору, у транспортном сектору итд. Како ће способни радници доћи да код нас раде у поменутим секторима ако им се понуде наше, бугарске зараде? Зашто би они дошли код нас а не би отишли у неку другу европску земљу? И ту треба поставити питање о ниским зарадама које су, још и једине у Европи које се опорезују. Тачно је да је наша пореска стопа ниска, али опорезује се и минимална зарада. Ако желимо да створимо услове за повратак у Бугарску, морамо учинити тако да се повратници лако прилагођавају. Морају знати бугарски језик и мора да постоје школе у којима би наставили своје образовање у Бугарској. Велики део бугарских емиграната разматра могућности за повратак у домовину и покретање неког посла уштеђеним новцем. Зато можемо с једне стране, да задржимо код нас оне који намеравају да оду, а с друге – да створимо услове да се бар део емиграната врати и да услови за рад ако не друго бар да не буду гори од којих који они тренутно имају.“.

Превод: Албена Џерманова